(ВИДЕО) Сенке дневне политике

Педесетих година прошлог века Влада НР Црне Горе је одлучила да замоли вајара Ивана Мештровића да сачини скицу Његошевог споменика, утолико пре што је он већ радио пројекат маузолеја.

Другог дана прославе многи гости су ишли на врх Ловћена и положили венце на Његошев гроб.

„И сами врх Ловћена личи на огромни споменик, висок око 1.750 метара, који штрчи у небо изнад Јадранског мора и каменитих брда Црне Горе. До подножја овог брда може се доћи аутомобилом, а одатле је потребно готово два часа пењања уз стрме ловћенске гудуре. Ипак за последњих 25 година на овај врх се успело преко 30.000 посјетилаца из свих крајева Југославије и готово свих земаља Европе. То се види према потписима у књизи утисака која се налази у капели код Његошевог гроба“, који се сматра „као једна врста ћабе, гдје народ долази да се поклони сјени великог пјесника“, извештава Алекса Брајовић у Стварању.

Бујало је тих дана Цетиње, извођени су концерти и позоришне представе, наступале су фолклорне групе, организована је изложба културног наслеђа Црне Горе, неких двестотинак уметника из целе Југославије представило је на изложби своје радове, изведен је на летњој позорници и фрагмент Горског вијенца у драматуршкој обради Раше Плаовића и у режији Васа Костића, уз учешће седамдесетак глумаца и статиста, који су учествовали и у снимању завршних сцена документарног филма о Његошу, по сценарију Ратка Ђуровића.

На крају тродневних свечаности, о њиховом значају изрекао је став Блажо Јовановић:

„Па и данас, кад народи Југославије воде борбу за чување тековина револуције и свој национални опстанак од агресивних снага великоруског шовинизма и совјетске бирократије, Његош је с нама. Његови снажни стихови бију моћним ударом против сила нове тираније, која пријети и нама и слободи других народа. Његошеве ријечи исто тако шибају по новим издајицама и лижисаханима, који под маском интернационализма постају слуге туђина и непријатељи скупо стечене слободе свога народа.“

Са Ловћена се на далеком мору нису видели обриси Голог отока, ни муке његових заточеника, а речи револуционара и челника Црне Горе Блажа Јовановића у себи су носиле снажан набој оне слободарске, његошевске вертикале, мада су једновремено биле осенчене налозима дневне политике, којима готово да није успео да се одупре ни Иво Андрић, председник Савеза књижевника Југославије, који је у име свих наших писаца говорио о Његошу.

„Дозволите ми да поводом ових великих свечаности извршим задатак који ми је поверио Савез књижевника Југославије и да у њихово име одам овде пошту сени Петра Петровића Његоша, песника Црне Горе, највећег песника нашег језика“, тим речима је Андрић започео свој говор.

„Клањајући се успомени Његошевој“, рекао је Андрић, „ми се клањамо сени песника, писца који је за наш данашњи књижевни нараштај у многочему прототип писца, у свој сложености, у најдубљем значењу и најлепшем смислу које књижевници нове Југославије могу да дају тој речи.“

„Начин на који се Његош трудио да доведе у склад свој лични рад и развитак са захтевима које је на њега стављала његова мала земља и заостала средина, остаће увек као светао пример човека и писца који није окретао леђа проблемима које је живот пред њега постављао, човека и писца који је смео и умео да од савладаних противуречности у себи и око себе створи степенице свога успона, живу, да тако кажем, погонску снагу за истрајан рад на своме толико разноврсноме животном делу. У овим данима када народ и руководство Црне Горе, поводом 100. годишњице Његошеве смрти, приређују праву смотру културних напора целе Југославије, треба и наши књижевници да одају пошту сени оног Његоша који је, гледајући тадашњу поцепаност југословенских народа, искрено и видовито говорио за себе: ,Ја бих хотио да сам се мало доцније родио,. Јер, ево, у свечаном помену о стотој годишњици његове смрти сложно учествује цео наш културни свет. Његошева Црна Гора ступа, у социјалистичкој Југославији, путем који води у тај бољи живот за којим је Његош зажалио што га неће очима видети“, рекао је Иво Андрић.

Пошто су дани прославе протекли, „објављен је и резултат конкурса за израду идејне скице за Његошев споменик на Цетињу. Ни овога пута ниједан од приспјелих радова није задовољио, па је поново расписан конкурс“, писао је у часопису „Стварање“ Алекса Брајовић.

У ствари, Влада НР Црне Горе је одлучила да замоли Ивана Мештровића да сачини скицу споменика, утолико пре што је он већ радио пројекат маузолеја на захтев краља Александра. Али, „због неслагања црквених кругова“ није дошло до остварења те идеје, подсећао је Одбор за прославу Његошеве стогодишњице. Осим тога, у овом Одбору су свакако били врло добро обавештени о свим оним напорима који су улагани од 1932. до 1941. године да споменик Његошу буде подигнут и у Београду.

У ВРЕМЕ када је сукоб Југославије са земљама чланицама Информбироа био на врхунцу, комунистичка власт се одлучила да повуче ова два очигледно изненађујућа и несумњиво политички мотивисана потеза.

На првом месту, упориште за идеју о подизању споменика Његошу на Цетињу пронашла је у обећању из времена Краљевине Југославије, да ће осим капеле обновљене на Ловћену 1925. године, велики песник и владика добити долични спомен и у граду у коме је столовао.

На другом месту, власт је одлучила да у остварењу те идеје ангажује Ивана Мештровића, који је 25 година раније, по жељи краља Александра, већ израдио скице за Његошев маузолеј на Ловћену, а онда и скице за споменик у Београду. Мештровић није био ни у каквој љубави с комунистичким режимом у Југославији, напротив. Зато је после 1945. године и остао да живи у Америци.

На трећем месту, пошто је у то време Југославија имала великих проблема са Ватиканом и западним светом због осуђеног кардинала Степинца, одлуком да баш Мештровић ради споменик требало је показати бар две ствари: прво, да су југословенски комунисти спремни на сарадњу са уметником утемељеним у католичкој традицији и, друго, да се тиме опонира и Српској православној цркви, због чијег неслагања ни краљ Александар 1925. године није остварио идеју о Мештровићевом маузолеју на Ловћену.

Осим према споља, сва ова три момента очигледно су имала велики значај и у унутрашњој политици. Треба подсетити да су тада отворени политички процеси конституисања црногорске нације (чији су представници у огромној већини чинили ешалоне голооточких заточеника), да је револуционарна концепција југословенских комуниста искључивала сваки покушај буђења великосрпске доминације, да је креирана симетрија одговорности Католичке цркве и Српске православне цркве, према чијим представницима и знамењима су највеће похаре после 1945. године учињене баш у Црној Гори.

Порука Москви

Не треба сумњати да су околности око подизања Његошевог споменика имали да одиграју важну политичку улогу и у сукобу Београда и Москве. Наиме, да потврде како је овдашњи комунистички партијски и државни врх спреман да се ослони чак и на наслеђе југословенске монархије и на сарадњу са представницима „мекше“ струје политичке емиграције из „слободног света“. Истовремено, била је то и нека врста сигнала којим се Москви поручује да Југославија остаје на комунистичком путу, да је спремна на порицање утицаја Српске православне цркве, слично бољшевичком искуству, које је под терором сабило у „мишју рупу“ Руску православну цркву.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Његош је говорио: Ја не припадам ником, слободан сам човјек

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: