(ВИДЕО) „Српски свијет“ др Момчило Диклић: Срби су у 20. веку изгубили 30-40 одсто својих територија
„Право питање, које нико не потеже, је: колико су Срби изгубили својих терторија у 20. веку? Оквирно, између 30 и 40 одсто! Изгубили смо све територије у Славонији, Далмацији, у остатку Хрватске, а ваља подсетити да је чак 91 општина у Бановини Хрватској, пред Други светски рат, имала већинско српско становништво, а свака је имала бар по неколико хиљада становника. Срби су изгубили општине у Босанској Крајини и у Херцеговини. Изгубили смо косовскометохијске и део црногорских општина. А не треба заборавити да је црногорска нација створена декретом. Македонска нација је Брозов и ваткански пројекат. Створили су им нацију, узели најудаљенији наречје српског језика, тако су им дали језик и писмо. Да су остали са статусом националне мањине, никада не би могли да се одвоје од Србије“, рекао је у „Српском свијету“ историчар, др Момчило Диклић из Института за европске студије, један од најбољих познавалаца српско-хрватских односа, аутор 15 монографија и бројних научних радова и студија из ове области.
„Ретко се објашњава ко је и на какав начин ушао 1918.у Југославију. Наиме, тада се непризната држава Словенаца, Хрвата и Срба у којој је, по Павелићевим речима, било око 30 одсто Срба, и у којој су Срби апсолутно били конститутивни народ, припојили Србији, којој су се нешто раније прикључиле Војводина и Црна Гора. Неприродно је што је касније целокупна јадранска обала, потпуно нелогично и неразумљиво, припала Хрватима“, вели др Диклић и додаје да су занимљиви подаци о броју Срба пре дргог светског рата. По попису становништава из 1948. само Срба било је 543.795 , што је чинило 14,5 одсто укупног становништва и било их је мање за 92.489 или 11,5 одсто у односу на попис из 1931.
„ То је резултат ратног страдања, али се процењује да је чак и до 200.000 Срба тенденциозно расељено, углавном у Војводину у периоду 1945. до 1948. Последњи валидни попис становништва у Хрватској био је 1981. године. По том попису, Срба је у Хрватској било 540.000, а Југословена, од којих је 82 одсто било Срба, 379.000. Неке процене пред почетак рата у Хрватској деведесетих су биле да се број Срба кретао и до 920.000 па и 940.000. Сам Туђман је у једном тренутку рекао да је Срба, пред рат деведесетих било око 18 одсто у односу на укупан број становника, а многе процене кажу да ће Срба, уколико се ове године, и поред пандемије одржи попис становништва, тај број пасти испод три одсто, чиме су планови хрватских и усташких идеолога реализовани,“ нагласо је гост „Српског свијета“ и указао да су Срби, одлазећи из неразвијенх крајева у велике градове, у другој, трећој генерацији, бивали асимиловани губећи у потпуности свој национални идентитет.
„У свему има и наше кривице и несналажења. Рецимо, ми нисимо умели на прави начин да објаснимо геноцид који је извршен над нама у Другом светском рату и етничко чишћење у рату деведесетих. Ми немамо музеј геноцида. Ми не умемо Европи да објаснимо да Хрватска користи нацистички поздрав. Нисмо умели да кажемо да поклич „За дом спремни“ иде уз нацистички подигнуту руку где маса на поклич „за дом, одговара – спремни“. То нисмо умели да објаснимо неком Швеђанину, Валонцу, тим пре јер је Хрватска чланица ЕУ. Подсетићу и да је уочи пријема у ЕУ донела најсавршенији закон о националним мањинама, али чији се ни један члан никада није применио, а ЕУ и то толерише“, изричит је саговорник „Српског свијета“
Др Диклић је објаснио како данас изгледа покатоличавање српске деце у хрватским школама, колико се дневно у Хрватској подноси захтева за промену имена, зашто никада није извршен попис српских жртава у Другом светском рату у Хрватској, колико је после рата деведесетих повећан број католика у Хрватској, колико је усташа отишло на Источни фронт, и колико их је, пресвучених у паризанску унифрому, учествовало у „ослобађању“ Србије, те колико је усташа било 1945. ; зашто никада није извршена „деусташизација“ Хрватске, зашто Степинац не може да буде проглашен за свеца, те каква је улога у „српском питању“ Мирослава Крлеже… Ово је само део тема о којима је било речи у „Српском свијету“ са др Момчилом Диклићем, историчарем.
Гордана Јанићијевић, аутор и водитељ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
БРОЗОВА ПРОТИВСРПСКА И МАНИЈАЧКА ПОЛИТИКА У ЈУГОСЛАВИЈИ
Прошле године објављена је књига Борисава Јовића под насловом „Велика превара – Како су Срби изгубили век“, која претставља значајано политичко дело.
Јовићева књига је значајна и по томе што садржи документоване записе о целокупној политичкој делатности буржоаског најамника, великохрватског фирера-манијака, Павелићевог агента од утицаја Јосипа Броза тзв. „Тита“, који је био на Павелићевом задатку 1941. године, да међу Србима покрене грађански рат и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је тзв. „српским“ комунистима-манијацима послужила само као нагли прелаз у пролетерску.
Имајући у виду да је Броз подјармио тзв. „српске“ комунисте бечко-берлинске марксисте баљезгаре, да се боре против српског народа за туђе интересе у Брозовој неблагодарној Југославији. Стога је важност и вредност Јовићевог дела, које ће многима помоћи да изиђу на прави пут ка истини, да многе ствари схвате како треба и да сагледају узроке и последице наше српске несреће правилно.
Не улазећи ни у какве друге коментаре о великохрватском фиреру – манијаку Јосипу Брозу тзв. „Титу“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ полтрони на срамоту јуначке Србије, ми ћемо овде цитирати, за ову згоду, извесне делове из Јовићеве књиге.
Стр. 47-48: „ У скоро пола века владавине Југославијом, Јосип Броз је био њен апсолутни господар.
Од њега је зависило да ли ће Југославија бити усмерена ка јединству или ка распадду на републике, односно на више држава. Смер који је он давао морао је бити садржан и у основним актима државе, пре свега у уставу земље. Такав је био случај са свим одлукама од Другог заседања АВНОЈ-а, па је наравно, морао бити и са Уставом 1974…
Какав је разговор водио са српским руководством то ни до сада нико живи не зна. Познато је једино да их је сломио и да нису гласали против. А имали су право вета. Српски народ ван Србије остао је на цедилу, потпуно незаштићен, без права народа на самоопредељење, јер су републике тим уставом стекле могућност да се издвоје из Југославије у својим границама, не уважавајући његова национална права.
Такво уставно решење, које је наметнуто српском народу, изазвало је распадом Југославије, његов отпор, који је прерастао у грађански рат, а завршен је у Хрватској прогоном српског становништва и отимањем њихових вековних територија.
Српско руководство се никада неће опрати од огромне одговорности коју је на себе преузело. Међутим, Тито је своју улогу одиграо…“
Стр. 148: „Битну тежину питања положаја српског народа даје околност да изван Србије, поготово изван уже Србије, живи веома велики број Срба, већи од укупног броја припадника појединих других народа. Према попису из 1981. године ван територије СР Србије живи 24 одсто, односно 1.958.000 Срба, што је знатно више него што је у Југославији Словенаца, Албанаца, Македонаца, узето појединачно, а скоро исто толико и Муслимана. Ван ужег подручја Србије живи 3.285.000 Срба или 40,3 одсто укупног њиховог броја…“
Стр. 189: „Данас, кад се завршило са растурањем Југославије, уз грађански рат у коме су Срби изгубили и рат и територије, а пре свега државу коју су огромним жртвама створили њихови преци, неминовно је да се вратимо изворима политике која нас је докрајчила, а којој нисмо придавали значај. Она је, како смо назначили и раније, дефинисана још 1928. године на Дрезденском конгресу Комунистичке партије Југославије, а сада је потпуно
остварена.
Закључци поменутог конгреса обавезују чланове Комунистичке партије Југославије да се боре за растурање Југославије и стварање самосталних држава народа који у њој живе.
Комунистичка партија Југославије означила је Србију као базу хегемонистичког српског режима, а српску буржоазију и војску монархије као главног непријатеља. Позивала је на отцепљење етничких заједница које то желе и на оружане побуне против режима ради растурања Југославије и стварање нових држава. Експлицитно се наводи захтев за стварање независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, а мађарској мањини је обећано отцепљење и присаједињење матичној држави.
Посебна пажња је посвећена ‘албанском питању’, уз констатацију да је трећина албанског становништва пала под власт угњетачког режима великосрпске буржоазије, директно се залажући за стварање ‘велике Албаније’.
Од доласка на чело КПЈ и Југославије Јосип Броз Тито се никада није дистанцирао од политике утврђене на Дрезденском конгресу која је, да још додамо, подстицала комунисте да помажу усташки покрет у борби против српског режима и народа. Део те политике је и заташкавање геноцида извршеног у Јасеновцу…“
Стр. 190: „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подржке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.
Српско руководство није ни приметило да је било упрегнуто да ради против интереса сопственог народа…“
Стр. 194: „Као што је познато, на ДРугом заседању АВНОЈ-а донета је историјска одлука о будућем политичком уређењу Југославије, која је била основ да се првим уставом по завршетку рата, 1946. године, српски народ раздроби у више република, а да истовремено није решено питање његових националних права у републикама ван Србије.
То је био први корак смишљене политике распарчавања српског народа и његовог постепеног претварања у националну мањину у републикама ван Србије, што је била рак-рана политичких проблема Југославије, што је је на крају изазвало њен распад и грађански рат.
Да ли је ово била случајна омашка, могла је бити лако поправљена у одредбама Устава СФРЈ током наредних деценија. Напротив, увек је још више слабила могућност српске заштите, док на крају Срби нису прогнани са својих вековних огњишта“.
Стр. 229-230: „Злочиначким бомбардовањем НАТО пакта и насилним одвајањем Косова и Метохије од Србије све је враћено на старо, па је Осма седница ЦК СКС у српској историји остала само епизода дугог тешког пута борбе српског народа за своја права, али и остваривање намера српских непријатеља да народу отму Косово и Метохију.
Српски народ није веровао да је отимање Косова и Метохије од Србије официјелна дугорочна политика КПЈ. Веровао је у политику братства и јединства и равноправности, којом је свакодневно заглупљиван. Сада је обелодањено и, нажалост, у пракси потврђено да је био преварен…“
Стр. 230: „Паказало се да дрезденска политика КПЈ о одвајању Косова и Метохије од Србије није одвојена од интереса великих сила Запада, које нису желеле да се помире са последицама Осме седнице ЦК СКС…
Српски народ није имао појма да КПЈ води политику супротну његовим интересима. Српски политичари нису били у стању да примете да се деценијама води политика у корист Албанаца а на штету српског народа и никада се томе нису супростављали, али су били спремни да се међусобно закрве кад је народу догорело до ноката управо због њихове такве дугогодишње политике.
Аплаудирајући у свакој прилици Титу и Партији, закрвили су се око последица такве политике, која је као гром из ведра неба погодила српски народ, а до дан-данас нису ни једну реч проговорили да је она узрок свему. И распаду Југославије, и грађанском рату, и бомбардовању, али и Осмој седници која је била изнуђена њиховом политиком према српском народу…“
Стр. 256-257: „4. Српски политичари су, својом незрелом политиком и наивношћу, сами олакшали онима који су тежили да растуре Југославију. Дозволили су да сву власт у Југославији предају у руке једном човеку, Јосипу Брозу Титу, који је био и главни егзекутор одлука IV конгреса КПЈ о растурању Југославије и довођења српског народа у положај у коме се нашао деведесетих година. Они су морали да схвате који су његови прави циљеви и нису смели да поступају с вером у лажне пароле о равноправности, братству и јединству итд. Тито је за 40 година своје владавине држао Србе у маргиналном положају. Све што је урадио одразило се на судбину српског народа.
5. Грешке српских политичара које су за резултат имале испуштање власти и олакшавање Титу спровођења оддлуке IV конгреса о растурању Југославије биле су не само велике него и неразумно честе, а у критичним ситуацијама српски политичари као да су му свесно и намерно помагали да уради оно што је желео. А и дичили су се ‘успесима које је постизао’. Од његовог доласка у Србију 1941. И стављања на чело српског отпора против окупатора, преко преузимања целокупне политичке и војне власти, коју је држао целог живота и којом је шиканирао српски народ, слободно се може рећи да су се српски
политичари понашали полтронски и у свакој прилици били уз њега, не водећи рачуна о интересима свог народа. У тим околностима Тито је успео да остври одлуке Конгреса много лакше него што би се то догодило у другим околностима.
6. „… На Другом заседању АВНОЈ-а 1943. Донете су најважније одлуке о преузимању и предаји власти Јосипу Брозу, коју је задржао до краја живота и вешто је искористио за циљеве са којима је дошао у Југославију. Потом је првим Уставом Југославије 1946. Извршена дедерализација државе и распарчавање српског народа, тако да је једна трећина претворена у националне мањине без јасних Уставом дефинисаних права.
7. Показало се да је Јосип Броз, заједно са Едвардом Кардељем, у мирнодопском периоду развоја Југославије, имао јесну политичку оријентацију да се устави Југославије мењају тако да се све више погоршава положај српског народа јачањем република и слабљењем заједничке државе. Уместо да се у том процесу исправи положај српског народа у републикама ван Србије и дефинишу и гарантују његова национална права која су му одузета већ првим Уставом Југославије, ништа није учињено. Напротив, такве идеје проглашаване су за политички неподобне, за великосрпски национализам, опасан за опстанак Југославије…
Резултати таквог деловања били су Србија из три дела, аутономне покрајине у саставу и федерацији и Србије, немогућност Србије да заштити српски народ на Косову и Метохији, егзодус Срба, подршка других република сепаратистичком понашању Шиптара, па и Срба у Војводини итд…
8. Доношењем Устава СФРЈ из 1974. Године запечећеена је судбина Југославије, а самим тим и српског народа у њој. Србија је дозволила, мада није морала, да се донесе Устав који даје могућности републикама де са издвоје у својим границама, не уважавајући туђе интересе и права. То је веома узнемирило српски народ у републикама ван Србије. Србима у Хрватској и формално је избрисано уставно право да буду једнаки са Хрватима и они
су стављени у позицију да буду проглашени за мањину. Устав СФРЈ из 1974. донет на лични захтев Јосипа Броза, упућен Кардељу, који га је писао, да се, према његовом нишљењу, Хрватска може издвојити из Југославије с територијама на којима вековима живе Срби. Усвајањем Устава СФРЈ 1974.
Били су створени сви уставноправни услови за растурање Југославије, али то није могло да се оствари услед међународних околности…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век – Друго проширено и допуњено издање, „Службени гласник“, Београд, 2020).
Господин Диклић у многим стварима има криву поставку , кад кажем многим , не кажем свим и барата нереалним демографским подацима који га чине фантазером.Број Срба у Хрватској који он спомиње од 900 000 до милион 1991 је апсолутно у границама фантастике. Најреалнија цифра је 650 000 до 700 000.Па нису СРби имали наталитет као Албанци. И глупости да се партизани нису обрачунавали са усрашама. Јесу итекако, то је већ она позната новодобна ревизија свега и свачега која је након Хрватске ухватила маха и у Србији која замагљује реалне проблеме Срба у Хрватској, од католичења па до економског статуса.
Срби у доба Краљевине Југославије нису хтели да се замере Хрватима да би одржали Југославију.Срби у доба Комунистичке Југославије, нису хтели да се замере Хрватима зог „братства и јединства“.Срби се сада много не замерају Хрватима „да не би много погоршали лоше односе са њима“.Неки се чак србски политичари и извињавају Хрватима.ДОКЛЕ ЋЕ СРБИ ДА БУДУ БУДАЛЕ?