Никола Кусовац: Немојте да вам падне на памет да ме пишете у Монтенегрине

„Неко је проценио да нам култура није тако важна. Али ја мислим да она одређује све, да она озбиљно утиче на свест, а свест је суштина свега. Ако ту свест формирате како ваља, можете се нечему надати; а ако не формирате, онда не знате ко сте. Прво вас науче, када сте Србин, да се борите против митова. Сви негују митове, а Срби треба да их се одрекну? Али Срби треба да се окрену иза себе и виде своју прошлост која није шала. Ми смо један стари државотворни народ који „ има су чим изаћ’ пред Милоша“ и тога се не треба стидети. Напротив“, рекао је у гостовању у емисији Српски свијет Никола Кусовац, историчар умјетности, кустос Народног музеја у пензији и стручњак са дугогодишњим искуством у раду са музејима, заводима, али и са појединцима који се баве националном и свјетском умјетношћу.

„Полако сам постао човек иконе, а не човек слике. Са сликом можете да манипулишете, а икона? Пред њом можете само да се молите и да је разумевате. Са иконом се не може манипулисати. Не можете доћи до себе ако то не препознате“, објашњава процес самоспознаје господин Кусовац, стручњак за умјетност, на Националној ИН4С телевизији.

Говори о свом раду у државним институцијама на један жив начин, кроз анегдоте, примјере, препричавајући ситуације и дијалоге, али и кроз дјела и људе са којима се сусретао, а који имају и немају везе са умјетношћу. Говори о Петру Лубарди, о његовом академском напору да спријечи рушење капле на Ловћену и подсјећа:

„Лубарда је написао да се нигде не ставља у Црногорце, већ да припада искључиво српском корпусу. То је његов аманет: да припада српском бићу“, а онда трагичну поделу на Србе и Монтенегрине илуструје својом породичном ситуацијом, кроз писмо које је написао својим сестрама на Цетињу:

„Немојте да вам падне на памет да ме пишете у Монтенегрине! Мени неће пасти на памет да вас уписујем у Србе, али немојте да вам падне на памет да кажете да нисмо једно“, емотиван је наш најпознатији историчар умјетности.

Потом говори о свом оцу Јакову Кусовцу краљевом официру и чувеној бици на Кошћелима, и очевом сусрету са Пеком Дапчевићем, настављајући да говори о сродницима који су се одрекли српског наслеђа, и о свом Цетињу одакле је породица Кусовац:

„Знате ли како је Цетиње постало антисрпски град? Српска Атина је Нови Сад, а Цетиње је било Српска Спарта. Цетиње је после Другог светског рата било престоница 3 – 4 године, а затим су одлучили да то постане Подгорица. Цетињани су то доживели као изневеравање традиције и то незадовољство је усмерено према Србима. Тако да је тај антисрпски дух формиран на незадовољству“, објашљава гост Српског свијета.

Срчаност коју Никола Кусовац нескривено испољава, љубав према умјетности, али првенствено према српском наслеђу, у овом гостовању се виде кроз брзе асоцијације, именовање великана који су заслужни за српско памћење попут Јована Стерије Поповића, Ђорђа Крстића, Драгише Милутиновића, Уроша Предића, Михаила Валтровића, Пеђе Милосављевића, али и деспота Стефана Лазаревића и многих других.
Говорио је и о значају у сваком смислу, доласка 30.000 до 40.000 руских официра, образованих и потентних, који су бјежали из комунистичке Русије. Занимљива је и његова опаска да не би поднио да се Народни музеј назвао по Титу и да би се упуцао због тога.

„ Примећујем да неко злонамерно прави уметничке поставке, или још горе – Бог му узео памет! Где ћете испричати српску причу, ако не у Београду? Морате да научите ко сте, да научите да имате своје претке и да ви њима треба да се бавите. Ви, а не неко други, јер друге то не занима. То је невоља што прихватамо све што долази са Запада, оно што наш Ава Јустин не би прихватио; а не видите оно што је наше. Не видите суштину“, каже Никола Кусовац упорно напомињући да чувамо своју причу, своје наслеђе и да се не одричемо митова јер „морате да сањате“.

У разговору са Горданом Јанићијевић, овај врстан познавалац умјетности, српског материјалног и духовног наслеђа, открива и како су пописивана културна блага, како су крадена, нестајала, али и била враћана музејима и подсјећа да се дешава већ дуго да се огромне колекције налазе у приватном власништву.

Како се то десило да су „колекционари постали кустоси“ и која су то друга питања која се намећу из прошлости, а која се наговјештавају у будућности, сазнајте у овој емисији Српског свијета.

Припремила Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: