(ВИДЕО) Сукоб са верском комисијом

Митрополит Данило је рекао Мијату Шуковићу: „Да нијесам предузео мјере, многи споменици културе би вам били у рушевинама. Мислио сам да су нам они заједнички, а видим да нијесу“.

У последњим редовима тужбе коју је Митрополија црногорско-приморска упутила Уставном суду Југославије 23. априла 1970. године, читамо следеће:

„Незаконитост одлука је очигледна, јер Српска православна црква као правно лице није до данашњег дана службено добила чак ни саопштење, а камоли била позвана да учествује у поступку који према информацијама из штампе треба да има за последицу не само повреду њених имовинских, него и културно-историјских права и интереса“.

Зато подносилац тужбе предлаже Уставном суду Југославије да огласи „незаконитим и противуставним“ одлуке Владе СР Црне Горе и СО Цетиње о рушењу капеле, а пошто „предстоји непосредна опасност да дође до рушења ове цркве“, предлаже да „Суд изда привремену меру забраном рушења цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену и мењања непосредне околине око ње и пре доношења одлуке по овој тужби“.

Овај документ се чува у Архиву Србије.

Уставни суд Југославије огласио се у овој ствари после месец дана, 27. маја, на седници којом је руководио председник Уставног суда Блажо Јовановић. Суд није донео одлуку о покретању било каквог поступка. Заузет је став да се претходно прикупе потребна документа и подаци „од Извршног већа Црне Горе, Скупштине општине Цетиње и других органа“. На овој седници је изнето и „појединачно мишљење“ (неименованог судије) да се „предмет упути органима Црне Горе на одлучивање, односно на мишљење Уставном суду Црне Горе, јер читава ствар спада у искључиву надлежност Републике“.

Већина чланова савезног Уставног суда ипак је пре доношења „било какве одлуке о проглашавању ненадлежности у овом случају“, тражила прикупљање поменуте документације. После тога би било одлучено да ли да овај спор уопште буде вођен пред Уставним судом Југославије.

Да ли је тужба политичко деловање

На питање Мијата Шуковића зашто је Митрополија поднела тужбу Уставном суду Југославије – „није ли то политичко дјеловање“ – митрополит Данило је одговорио: „Тражили су од мене адвокати, и ја сам прихватио. То није политичко дјеловање, већ само настојање да људима објаснимо што Српска православна црква тражи“. „Више сам сигуран да је све то урађено уз активно ваше судјеловање, са вашом иницијативом и пресудном улогом“, одвратио је Шуковић.

„Од овог питања не би требало да се прави никаква сензација, рекао је Блажо Јовановић. Моје лично мишљење је да је ово више ствар редовних судова, него уставних. Пре него што било шта одлучимо потребно је, међутим, да прикупимо потребне податке“, известила је Политика 28. маја, у тексту под насловом „Спор око маузолеја на Ловћену“.

Паралелно су настављени, тако да кажемо, „преговори“ црногорских власти са митрополитом Данилом, који је 29. маја 1970. године „навратио“ у Републичку комисију за верска питања, где је разговарао с њеним председником Мијатом Шуковићем. Судећи по забелешци о овом сусрету која се чува у Архиву Србије, разговор је потрајао.

На почетку је митрополит Данило, као и у претходном сусрету, хтео да расправи неке проблеме око манастира Мораче, на шта му је домаћин рекао да хоће са њим да разговара „о питањима која су много крупнија“, наиме о „три групе питања“, пошто је Комисија „разматрала дјелатност Православне цркве у Црној Гори и у вези Црне Горе“, после чега је формулисала и одређене „оцјене“.

На првом месту, Комисија „нема примедби“ које би се тицале настојања СПЦ и Митрополије о враћању и заштити црквене имовине, о школовању свештеничких кадрова и обављању делатности „које спадају у дјелокруг цркве“; али Митрополија „у последње вријеме преузима и активност која и по садржају и по методи, и по циљевима, нема религијски карактер и зато излази из верске проблематике“, односно „прелази оквире дјеловања цркве утврђен уставним и законским прописима“. Тај део активности је „политичка дјелатност, бављење политиком“, констатовао је Шуковић и потом конкретизовао овај став.

Прво је поменуо „оцјене дате и усмено и у писменим документима“ у којима се из црквених кругова тврди „да у овој земљи није владавина Устава и закона, већ „субјективизма и силе власти“, да је самоуправљање омогућило расипништво, неред, да оно доводи до прикривања одговорности, да власт у нашем друштву има рушилачки карактер према културно-историјским вредностима и споменицима“ и слично.

На другом месту: „Упоређивање поступака власти у Црној Гори са оним што су чинили Гебелс, Хитлер, Италијани, што се у последње вријеме наставља са инсинуацијама да органи власти у Црној Гори прихватају постојање одређених елемената у споменику и афирмишу идеје које симболизирају кукасти крст“, Комисија „сматра и клеветом и недопустивим понашањем цркве“.

На трећем месту: „Активност у којој Српска православна црква наступа као представник народа, као његов репрезент, као заштитник од органа власти, законитости и на подручјима изван оквира дјеловања цркве, заштитник од власти етичко-морално-естетских начела у друштву у цјелини, уз тврдњу да власт угрожава законитост и та начела“.

На четвртом месту: „Активност националистичко-шовинистичког садржаја у односу на црногорску нацију“, о чему су ова двојица угледника, сетимо се, разговарали и у јуну 1969. године.

Митрополит Данило је тада прекинуо Шуковићево излагање и рекао: „Да ја нијесам предузео мјере кад сам дошао у Црну Гору, многи споменици културе би вам били у рушевинама. Мислио сам да су нам ти споменици заједнички а ево видим да нијесу. Да цркве није било не би било ни споменика. Данас би биле рушевине“.

Шуковић се изненадио због ове тврдње, оцењујући да она „потврђује један дио“ онога што је „рекао о садржини оцјена“ митрополита Данила, који је приметио: „Нијесте имали времена да их (споменике) чувате од других послова“.

Затим је митрополит Данило нагласио „да није мање пријатељ Југославије од ма кога, па чак до Тита“, као и то да се он не бави политиком („није политика ако дајем неке примједбе“, „у самоуправљање се не разумијем нити у реформу“). Додавши да га „доушници“ нису „добро и објективно оцијенили“, изнео је и детаље из своје биографије („у кратком времену изгубио четири члана породице“), а онда је поручио: „Ви у мене нити можете нити смете гледати као непријатеља“.

Шуковић му је одговорио: „Ми немамо и не требају нам никакви „доушници“. То је ваше неосновано тврђење. Све што сам вам напријед рекао садржано је у текстовима објављеним у вјерској штампи, у документима достављеним укључујући и писмо које је Митрополија упутила разним институцијама и личностима у земљи“. Констатујући да су у том писму поновљени „погледи израђени у „тужби“ достављеној Уставном суду Југославије“, Шуковић је рекао: „Скупштина општине Цетиње и органи Црне Горе, за свој однос према законима ове земље, према етичко-моралним и естетским вриједностима и начелима и сада и историјски полажу рачун народу а не цркви!“

„Послије рушења и упропашћавања некорисно је полагати рачуне“, одреаговао је митрополит Данило и „испричао да се одлучио на писање тужбе када је расписан конкурс за извођење радова на Ловћену“. Јавило му се десет адвоката, имао је с њима састанак и они су били мишљења да треба поднети тужбу Уставном суду Југославије. Договорено је да тужбу заступају „само 4 адвоката“, мада је њена „основна садржина усаглашена“ на ширем адвокатском већању. Када је тужба написана, четворица адвоката „од њега су тражила да је достави Правном факултету у Београду и на још око 20 адреса, и да је он.

Извор: новости.рс

Проћитајте још:

(ВИДЕО) Његошев завет не могу порушити

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: