(ВИДЕО) Трагедија крвне освете: Преминуо најпознатији осветник Никола Калуђеровић

Један од најпознатијих осветника са простора некадашње Југославије Цетињанин Никола Калуђеровић (82) преминуо је 10. октобра ове године. Вијест о његовој смрти је старије грађане Црне Горе, као и оне из велике Југославије подсјетила на трагедију породице Николе Калуђеровића, као и на несрећу и злу коб које са собом носи Црна Гора.

Никола Калуђеровић је у августу 1987. године изгубио сина Жељка, јединца, који је имао тек 23 године, а који је убијен испред кафића Чарли на Цетињу. У том кафићу избила је туча када се млађи Калуђеровић умијешао у намјери да смири ситуацију. Њега је тада Раде Грдинић ранио из пиштоља, а Жељко је подлегао ранама три дана касније у подгоричкој болници.

Годину и по касније Жељков отац Никола Калуђеровић је из освете убио Грдинићевог брата Рајка и недужног Драгана Шофранца. Након двоструког убиства и суђења, првог које је преношено путем телевизије, широм Југославије, Никола Калуђеровић осуђен је на двадесет година за двоструко убиство из безобзирне освете. Одлежао је нешто мање од девет.

Калуђеровић је након изласка из затвора медијима причао да је морао то учинити и да је данима трагао за убицом.

“Што се мене тиче не бих никада могао проћ’ и прошетат’ том ту улицом, поћ’ до синовог гроба, да га нијесам осветио. Ја сам био потцијењен човјек, човјече”, рекао је Калуђеровић 2018. године за Недељник.

Причао је да је убицу сина свугдје чекао.

“Неколико пута сам га сретао у друштву. Једном је био са ђевојком. Пошао сам код њеног оца и рекао му да је склони од њега да се случајно не деси да њу убијем грешком. Послушао ме. Пратио сам крвника и до Сплита. Свуда, свуда. На крају, деси се да млађег брата убице, Рајка Грдинића, који је такође учествовао у обрачуну у којем ми је убијен син, нађем једне вечери код Светог Стефана, код кафића “Орион”. Дан је 21. јануар 1989. године. Са неким је у друштву. Прилазе колима. Викнем му: “Ладни, Ладни”… тако су га звали. У том тренутку он је потрчао према предњем дијелу кола. Опалио сам из пушке и тада највјероватније ранио недужног младића, Шофранца, који је био са Грдинићем. Пришао сам још корак, два и кренуо поново да опалим, али ми се пушка заглавила. Вратио сам се неколико корака назад, спуштио пушку на земљу како бих ишчупао чауру. Грдинић се хитро дигао и потрчао на мене. Брзо сам ухватио пушку у ширем простору, док ју је он шчепао у ужем. Вукли смо се за њу. Када смо били лицем у лице, викнуо је – пиздо, готов си. Нијесам жалио свој живот. Видио сам чисту смрт пред очима, ипак је то био младић у снази од двадесетпет година”, говорио је Никола.

Наставио је исповијест: “Он је направио пет-шест доста јаких трзаја. Кроз главу ми је пролазило хиљаде мисли, хиљаде слика. Изненада сам направио нагли и јак трзај назад-напријед и пушком га ударио у груди. Пао је на кољена. Направио сам још један трзај, отргнуо пушку и ударио га њом. Једна рука му је била на асфалту, другом се држао за моје панталоне. Потрчао сам пет-шест корака назад. Осјећао сам се сигурније. Он се, затим, подигао и кренуо према мени. Тада сам опалио. Тада сам га убио”.

Искрено је жалио што је убио невиног Шофранца. Да се није осветио убио би себе, говорио је Калуђеровић.

“Сретнијег човјека у Црну Гору није било од мене оне ноћи када сам осветио сина. Лакше ћеш проћ’ било ђе него на Цетиње да останеш дужан крв некоме. Овђе се то вазда рачунало као дуг”, казао је Никола за Недељник.

И његов рођени брат је убијен у освети.

“Убио је момка на Цетињу, био је у затвору, одлежао, и послије 25 године га убију. Мене су при пуштању из затвора, плашећи се освете за братом, питали – смијемо ли те пуштит Никола. Смијете, рекао сам. На братовој сахрани сам одржао говор и поручио Поповићу, убици свог брата – то што си направио, на то си имао право. Тај дуг никад не застаријева”, причао је Никола.

Ипак, говорио је да не види ефекат крвне освете.

“Не видим ни да те освете нешто чине. Без ефекта су. Заиста сам против освете”, наглашавао је Никола.

Причао је да је имао осјећај да је у затвору било више поштовања него ван њега.

Лаушевић га је поменуо и у својој књизи “Година прође, дан никада”, у којој је описивао дане у затвору.

Крвна освета

Крвна освета је обичај да се конфликт између двије породице, започет убијањем члана једне породице, наставлја међусобним убијањем, једног по једног мушкарца. Термин који се користи је да једна породица другој “дугује крв”, а дуг се по њиховом схватању може вратити само убиством мушкарца из друге фамилије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: