(ВИДЕО) Употреба великог песника: Нови талас полемика о томе шта да се ради са капелом и маузолејом

На свечаном отварању Његошевог маузолеја 13. јула 1973. говорио је Вељко Милатовић, председник Председништва Црне Горе и председник Одбора за изградњу маузолеја.

Аутори, нажалост, нису пронашли документацију на основу које би се могло утврдити када су Његошеви посмртни остаци пребачени у крипту маузолеја и по шести пут сахрањени. Поздрављајући присутне на свечаном отварању маузолеја, Вељко Милатовић је рекао:

„Ево, од данас Његошев Ловћен виши је за један испуњени дуг нашег покољења великом пјеснику, за ново дјело инспирисано њиме. Ово је тренутак кад са Његошем и Ловћеном сраста гранитна ријеч нашег времена и нашег човјека. Пут до овог чина није био лак. И управо то указује на величину подухвата. (…) Овај маузолеј црногорском пјеснику борбе и слободе, Петру ИИ Петровићу Његошу није хододарје и задужбина у славу трона и олтара, декор моћи и прилог што велича улагача. Он није хладни мермерни ковчег на врху опеване горе нити светилиште измакнуто од смртника да би изазивало страхопоштовање. Његошев маузолеј данас постаје нераздвојни дио Ловћен-планине чији је врх сам песник изабрао за свој гроб и блиски је спомен који својом отвореношћу и доступношћу служи присном приближавању и повезивању Његоша-пјесника са садашњим и будућим генерацијама. Овај маузолеј обележава присутност и животворност оних Његошевих порука које су у основи нашег односа према свијету и времену.“

„Маузолејом Петра ИИ Петровића Његоша на капи ловћенској“ – рекао је још Милатовић – „наша култура је постала богатија за једно велико остварење, за једно ново мјесто сретања и слоге. Наша брига и дјело за Његоша оживљавају његову сталну присутност, развијају за њега љубав и разумијевање код младих генерација и чине и ове ловћенске видике ширим и јаснијим.“

Није прошло ни неколико година а громови, кише и ветрови, мраз и врелине, кише и суше, почели су да круне ово здање. Природне силе су још једном показале немерљиву надмоћ над људским делима. Споменик је мењао власнике, а трошкови потребни за обнову маузолеја премашили су вртоглаву суму од двадесет милиона динара.

Две године доцније, 13. јануара 1986, Самоуправна интересна заједница за Национални парк „Ловћен“, обраћајући се Влади СР Црне Горе, обновила је питање поновног подизања срушене капеле, која је „у облику гомиле нумерисаних камених блокова смјештена у подручју Иванових корита недалеко од Цркве Св. Преображења и Великог гумна“, а после битних политичких промена у Црној Гори изазваних „догађањем народа“, исти СИЗ је 1989. зазвонио на узбуну због стања у коме се налази маузолеј.

Историјски процеси у СФР Југославији, Европи и свету, у то време су дефинитивно добили нови ток. Покренут је и нови талас полемика о томе шта да се ради са Његошевом капелом и Мештровићевим маузолејом.

Класно тумачење

Стаљинистичко, дијаматовско и класно тумачење Његошеве личности и дела посебно је дошло до изражаја после Другог светског рата и успостављања новог, социјалистичког поретка.

На страницама Побједе почели су да се нижу текстови и писма читалаца у којима се даје подршка идеји да се бивша капела врати на врх Ловћена или да се постави на неком другом месту. У београдском недељнику НИН објављен је 11. фебруара 1990. и текст епископа банатског Амфилохија, у коме он позива све оне који имају уши да чују и савести, да прихвате поруку из јасних и недвосмислених Његошевих речи: „Живим Богом вас кумим, вратите мир и слободу мојим костима! Ослободите себе од нечисте савести и непотребних брига, а Ловћен од сумрака и противприродног самара! Грбу своме повратите изгубљено достојанство, а оскрнављеном ловћенском врху лепоту – повратком на њега капеле Св. Петра, мога светог Стрица, а њој мога праха! Јер, све што сам био и што јесам, дугујем Богу и своме Стрицу. Зато и оставих проклетство на све оне који не би испунили моју последњу жељу: да са својим светим Стрицем другујем на Ловћену до труба Страшног суда! Хвала Ивану Мештровићу на труду и поштовању. Но, има много брда и главица по Црној Гори и равном Приморју на којима његов споменик може бити боље смештен и лакше очуван…“

На киосцима се 8. априла 1990. појавило специјално издање београдског двонедељника Интервју под насловом „Ловћен воскресе!“, а недуго затим је и титоградска Побједа штампала специјални прилог „Вапај Ловћена“. Листом је реч о гласовима који траже да капела буде враћена на врх Ловћена.

Редови који следе посредно осликавају однос Црне Горе према владичином лику и делу током једног столећа.

За живота Његош је у „Штампарији црногорској“ на Цетињу, током 1934-1935. године, штампао шест својих дела мањег обима. После његове смрти, до 1913. године у Црној Гори су објављене, као посебне књиге, Кула Ђуришића и чардак Алексића (1869), Огледало српско (1895), Кола – одломци из Шћепана Малог и Горског вијенца (1899), а тек 1913. године, поводом стогодишљице владичиног рођења, Горски вијенац у целини.

Да подсетимо: од 1847. до 1913. године ван Црне Горе Горски вијенац штампан је 23 пута и доживео је 61 издање – у Бечу, Београду, Новом Саду, Задру, Загребу, Панчеву, Љубљани, Херцег Новом…

Његошево дело, што је случај и са делом Марка Миљанова, није било књижевна тема, као ни предмет критичких оцена до краја самосталног живота Црна Горе. Истраживачи још нису утврдили разлоге оваквог односа према Његошу – да ли је посреди неразвијеност културног живота у овој средини, или нешто друго. Утолико пре, није наодмет цитирати текст некадашњег посланика Србије на Цетињу Јована М. Јовановића, објављен 1925. године у Српском књижевном гласнику поводом обнове Његошеве капеле.

„Када су се српско-црногорски односи поправили приликом анексионе кризе, и ја добио неко поверење кнежево, ја сам са њим покушао више пута говорити о Његошу.

Кнез Никола – то сам одмах видео – није волео говорити са мном о владици. А последњи пут кад сам почео говорити о Горском вијенцу, да бих изазвао разговор о поезији Његошевој, кнез ће рећи:

– Јест, био је то велики пјесник. Али зар Балканска царица није исто тако велика? Јеси ли је чита?

– Јесам – стадох увијати – али ја бих Његоша…

– А шта ти се допада највише?… Станково писмо, велиш. Чекај… – кнез дохвати увезану књигу песама које су стајале на столу, десно и увек при руци, у малој оџаклији, и читао ми је пола сахата… сахат…

Више никад нисмо говорили о песнику Његошу; о политичару јесмо: он је одобравао његову унутрашњу политику, коју је у ствари водио Перо Томов, брат владичин.“

У истом броју Српског књижевног гласника и Милан Богдановић замера организаторима прославе обнове капеле 1925. године и ауторима текстова објављених поводом ове велике свечаности, што је од значајног јубилеја Његошевог начињена, у ствари, једна политичка манифестација. Он пише о „употреби“ Његоша од стране националних идеолога, с једне, и филозофа и теолога, с друге стране.

И једни и други, вели Богдановић, хоће да га присвоје, „отимајући“ га од литературе. Од њега стварају пророка, претечу југословенске мисли од Гундулића до кнеза Михаила. „И докле једни желе да Његошеву религиозност схвате у границама црквене ортодоксије, и да подвуку значај владике у његовој личности, дотле други прокламују да је он, пре Дарвина, наговестио теорију о човековом пореклу од мајмуна! Зла срећа је свих великих песника да се од њихове песничке мисли хоће по сваку цену да направи систем.“

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Краљев указ демантује власт

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: