(ВИДЕО) Вандалско рушење капеле: Громови су рушили црквицу над празним Његошевим гробом

Гувернер Црне Горе, фелдмаршал-лајтнант Виктор Вебер је почетком августа 1916. митрополиту Митрофану пренео наређење Врховне команде за ексхумацију костију владике Рада и пренос на Цетиње.

Добивши поруку од гувернера окупиране Црне Горе, фелдмаршал-лајтнанта Виктора Вебера 6. јула 1916. године, о преносу земних Његошевих остатака с Ловћена, митрополит Митрофан Бан је одмах позвао на саветовање бивше црногорске министре и великодостојнике: др Лаза Томановића, Марка Радуловића, Филипа Јерговића, Љуба Бакића, Душана Вукотића, Јована Пламенца и друге угледнике, међу њима и Живка Драговића, чија су сећања на тај догађај објављена у Српском књижевном гласнику 1925. године.

„Оваква изненадна одлука непријатељских власти поразила је све присутне. Дуго се вијећало о држању које треба заузети. Дефинитивни предлог није нико за дуго ни могао ни хтио дати. Најпослије један од присутнијех рекао је:

„За све нас, владика Раде је увијек на Ловћену. Ловћен и владика Раде тако су срасли, да се раздвојити не могу. Ми у његове кости дирати нећемо, и не смијемо. Аустријанци нека чине што хоће. Они данас, на жалост, имају моћ у рукама. У овоме духу ја бих послао поруку Аустријанцима.“

Ове речи прихваћене су од свих присутних и митрополит је тако поручио Аустријанцима.

„Прошао је од тада читав мјесец. Званично није се ништа предузимало од стране окупатора. Можда су аустријске власти одустале од своје намјере? Но та је нада изгубљена када је пред свој савјет Митрополит изнио, мјесец дана доцније, друго писмо Гувернерства, а сада је то била коначна наредба“, сведочи Драговић.

Виктор Вебер је тог 7. августа категорично ставио до знања митрополиту Митрофану Бану да је аустријска Врховна команда 5. августа наредила ексхумацију костију владике Рада и њихов пренос на Цетиње: „Овај пренос има се извршити између 12. и 13. августа у присуству двојице војничких заступника, као и заступника које одреди Ваше високопреосвештенство, и двојице свештеника“.

СУОЧЕН с овом наредбом, коју му је пренео ћесарски официр и чиновник, митрополит је опет сазвао исте људе на саветовање и кад се „двије крупне сузе скотрљаше старом Митрополиту низ сједу браду“, он се закратко удаљи, а када се вратио, рече:

„Мора се нарушити вјечни мир Његошевог праха. Таква је воља јачега. Повјерити старању нелојалног непријатеља те кости, то би значило изложити ту народну светињу још већем скрнављењу и опасности“, наводи Живко Драговић.

Присутни на саветовању сагласили су се са овим ставом и одлучили да митрополит Митрофан Бан ипак оде код Вебера, кога ће умолити да се Његошеве кости не дирају.

„Упутим се Веберу и изнесем молбу грађана, наговештавајући да је Његош био не само Господар Црне Горе, већ и песник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама. Вебер ми рече: „На све то не могу вам дати никакав одговор, док не упитам више војне власти““, сведочи митрополит Митрофан.

КАКАВ је одговор „виших власти“ био говори чињеница да су ексхумација и пренос Његошевих костију започети у сумрак 12. августа 1916. године, у 19.30 сати. За своје представнике митрополит је одредио протојереја Сима М. Мартиновића и протођакона Филипа Радичевића. Записник о почињеном вандалском чину потписали су представници окупаторске власти, а испод њихових имена и заступници митрополитови. У том документу је констатовано да су црква и гроб у потпуном реду:

„Најприје био зид, а послије тога камене плоче са гробнице подигнуте, и на тај начин била је отворена. У гробници налазили су се смртни остаци блаженопочившег митрополита Петра ИИ, у једном дрвеном сандуку, омотани у архијерејском одјејанију. Осим тога нађен је један сребрни крст и лимени остаци од архијерејске митре.

НАКОН што су свештеници парастос обавили бијаху смртни остаци, са пронађеним стварима, из гроба извађени и у припремљени сандук положени. Комисија је сандук од Цетиња пратила, и у 10 сати увече бијаше исто њ. в. г. митрополиту лично предат“, наведено је у записнику.

„Гроб је остао отворен. Олује су бијесниле преко Језерскога врха, а громови рушили црквицу над празним Његошевим гробом“, сведочи Живко Драговић.

Подробнији опис ове тајне војнополитичке акције бечког двора, изведене под окриљем ноћи, оставио је др Лазо Томановић, писац који је књигу о Његошу објавио још 1896. године:

„Тачно у подне 30. јула (по старом) 1916, на дан Св. мајке Ангелине, сели смо у један аутомобил нас двојица (он и Михаило Поповић, дворски саветник у пензији, у име Двора – примедба аутора) са попом Симом Мартиновићем и ђаконом Ивом Калуђеровићем, који ће црквени обред извршити. У другом аутомобилу били су барон Штернбак, цивилни комесар за сву Црну Гору, са његовим помоћником бароном Шмитом, ма по за нама. Кренули смо испред Владина дома. За нама је одма мало доцније трећи теретни аутомобил са скрињом, у којој ће се сместити кости Владикине. То се наше кретање збило у највећој тајности. Како је наредба гласила…

За нама су ишла четири војника са шкрињицама. Црквица на Ловћену је вазда била затворена, па се кључ чувао у Цетињском манастиру, а ко је желео гробу да се поклони, обраћао се митрополиту.

Гроб заузима, на десној страни, сву трећину простора испред темпла од простих бојадисаних дасака. Изнад гробне плоче, гроб се подизао читав метар, изидан тесаним каменом. Она четири војника која су нам дошли, уложили су скоро два сата, разваљујући гвозденим полугама камен по камен, док су до гробне плоче дошли. Ја се нисам од гроба одмицао, и кад сам једном био сам, један од војника обрну ми се с питањем: „Зашто се ово чини?“ – „Ко зна ко заповиједа!“ – био је мој одговор. По чистом српском језику, видео сам да је наш човек, да и њега боли, што се ради, па сам га запитао одакле је.

ОДГОВОРИО ми је, да је он и још један му друг из макарског округа, трећи из Дубровника, а четврти из Витаљине. Кад сам чуо да су сва четворица наши људи, чисто ми је лакше било. Да су тај рад вршили Црногорци нису могли већом пажњом, један од њих изађе па однесе два буса пожњевена виша, који изгледаху као две четке, па њима пажљиво очистише и прашину са гробног руба, да не би у гроб падала, кад се стане подизати плоча, која је била у два комада, од које један беше по средини пукао, па је испод оне пукотине плоче била препречена гвоздена полуга, која је ту плочу придржавала.

Кад је гроб отворен, приступи гробу поп Симо, са ђаконом Ивом, у новим златотканим одеждама и над гробом извршише црквени обред, па је Симо сишао у гроб и прво прихватио лобању, додавши је ђакону, коју је обложио памуком, па је платно завио и положио у шкрињицу, такође памуком застрту. Тако је поп Симо кост по кост купио и ђакону давао, који их је у ону шкрињицу слагао у памуку.“

Ко је скрнавио гроб

„Владикино одјејаније било је све иструлило, осим стихара од рујноцрвене свиле. Од митре су се нашли метални делови. Ручни сребрни крст није се нашао на свом месту, него при самом зиду и то не цео, него му је био један крак одвојен. То нисмо могли разумети. Лобања је стајала на свом месту, гола. Остале кости покривене трулим одјејанијем, испод које је био онај рујноцрвени од свиле стихар.

Па још нешто нисмо могли разумети. Од мртвачке скриње није се нашао заклопац, него само даске при земљи испод трулог одјејанија!

Црквицу су вазда два громобрана бранила и одбранили је неповређену. Јесу ли могли громови, које су громобрани спроводили, ишта у гроб учинити?“, написао је др Лазо Томановић.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Ловћен је Олимп српски

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: