(ВИДЕО) Власт оспорава тестамент

Као што смо навели у јуче објављеном наставку овог фељтона, Скупштини општине Цетиње послала је 2. новембра 1970. године Уставном суду Црне Горе неку врсту елабората, у коме цетињска власт наводи и следеће:

„Познато је да Данило није извршио Његошеву опоруку. Умјесто да се завладичио он се прогласио књазом и постао први свјетовни господар Црне Горе из династије Петровића. Неиспуњењу Његошевог тестамента Црногорска православна црква се није противила. У Његошевом тестаменту нема ни помена о обавезама о сахрани. Он није унио у тестамент обавезу својим насљедницима да га сахране на Језерском врху“, тврде цетињске власти, али: „Стоји чињеница да је Његош за живота себи одредио мјесто вечног покоја, а оно се налази на ловћенском Језерском врху’, на коме је подигао ‘грађевину, коју писци различито називају: гробницом, капелом, капелицом, црквицом, црквом, спомеником, маузолејом.“

„Та грађевина коју је Његош подигао на Ловћену, фактички је била његова гробница“, а „по православном црквеном праву није могла бити црква, тј. Храм, освјештано јавно мјесто гдје се Бог слави и велича, гдје се вјерници сакупљају да буду учесници спасоносних истина и дарова, које им дају од И. Христа одређени органи“.

Власти Цетиња закључују да је на Ловћену капела грађевина „надгробног типа“ и да „над капелама у приватном власништву црква нема никаквих права“. Баш то је, тврде, случај са Његошевом капелом која „нема обредску намјену“, а „сличан је примјер и са Опленачком капелом“.

Желећи да докажу да Црква Светог Петра није црква већ надгробни споменик, састављачи елабората, између осталог, наводе: „Ако се ради о капели, како најчешће називају Његошев надгробни споменик, онда она није општег карактера, већ има специфичну намјену – надгробне капеле. Са друге стране, ако се усвоји назив капела, онда она на Ловћену је надгробног типа. Над капелама у приватном власништву црква нема никаквих права. Таква је Његошева, јер она нема обредску намјену. Она стога није власништво цркве већ династије Петровића.(„) Ако је капела приватна она нема никакве сврхе и може је срушити онај ко је насљеђује. Према томе, у овом случају, власник капеле је државна власт која је наслиједила власт. (Очито се мисли да су наследили династију Петровића). Самим тим што се Његош издвојио из круга манастира, гдје му мјесто сахране као митрополиту изричито припада, направио је личну капелу, тј. надгробни споменик као господар или геније.(„) Из изложеног се да закључити да се у овом случају искључиво ради о надгробном споменику, тј. маузолеју који је себи саградио Његош за живота. Самим тим што га је подигао то је Његошева задужбина“, закључују цетињске власти.

Потом доказују став да је капела подигнута на Ловћену 1925. године „недвосмислено“ задужбина краља Александра Карађорђевића, што је нарочито аргументовано анализом ентеријера који „у ствари симболизују знаке државе и ктитора, што је такође доказ да није у питању црквица, свети храм у канонском смислу, како капелу на Ловћену жели да прикаже Српска православна црква“.

„Са каквом неодговорношћу и непоштовањем је рађена данашња капела, доказује овај одломак из Мемоара умјетника Уроша Предића, који је украшавао њену унутрашњост“, наведено је у елаборату, а онда је цитиран Предићев текст:

„Год. 1925. имао сам част да својим сликама украсим надгробну капелу највећег песника на врху Ловћена. Предвиђено је четири локална свеца: Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Стеван Пиперски и Св. Јован Владимир. Сем тога у апсиди олтара Исус Пантократор.

На заравни био је логор једног одреда пионира који су имали да на брзу руку претворе вратоломну козју стазу: у примитивне степенице, да би стари патријарх, двор и цела пратња са Његошевим ковчегом могла да се успење до врха. Кад сам са својим стварима стигао до капеле, затече ме све закрчено, јер су по српским обичајима сви завршни послови одлагани до крајњег рока. Ни врата, ни прозора, под разорен, да би керамичари поставили своје плочице. Али слике не могоше да уђу, мада су рађене по ‘тачним’ мерама добивеним и контролисаним од стручних одговорних лица. Морамо мраморне плоче да сузимо са губитком времена. Пету слику, Пантократора, имао сам да израдим такође кајмовим бојама на зиду у апсиди, тескобној и закрченој скелом.

Радио сам топло обучен, са капом преко ушију због страховите промаје, док је један цетињски фирмописац исписивао библијске речи на дну тамбура који носи кубе. Био је епилептичар, и на беду стигло га зло, те он проспе црну кајмову боју и упрска зидове. Срећом моје слике нису још биле намештене. Да би вртлог био што већи, дођоше и стаклари да наместе прозоре, а сутрадан стиже још један транспорт; велика мраморна плоча са рељефом Св. Ђорђа на коњу, од вајара, Лукића, којој је одређено полукружно поље изнад улаза. Рељеф није могао да уђе у своју нишу, која се није могла проширити. Да се рељеф изради поново, није било времена, а и ко да сноси штету? Друго није било, већ мораше од плоче отклонити дуж целе праволинијске базе 10 цм, те тако одсекоше коњу ноге испод колена, а од аждаје остадоше само горе повијени делови главе и реп. Преко ове врло немиле ствари прешло се ћутке“, написао је Урош Предић.

Оно што се догодило на свечаности отварања капеле, 21. септембра 1925. године, у елаборату је описано на следећи начин:

„Пошто је завршен говор, излази пред Краљем Митрополит Гаврило Дожић у име православне цркве и народа из Црне Горе и каже: ‘Благодаримо за дивну задужбину, коју је подигао своме неумрлом претку Владици Раду и за сва добра, која чини Српској цркви и народу’.

Њ. В. краљ одговара Гаврилу Дожићу: ‘Високопреосвештени, предајем вам у аманет моју задужбину и кости славнога Његоша, да их и даље чувате’ (види споменицу ст. XXXВИ). Према томе, јасно и недвосмислено се види да садашња капела на Ловћену није задужбина Његошева, да то није она капела на Ловћену коју је Његош себи саградио, већ да је то задужбина краља Александра Карађорђевића. То исто се може видјети из говора претсједника цетињске општине Тома Милошевића, који такође захваљује краљу на задужбини (Види Споменицу)“, наведено је у елаборату, у коме следи опис примопредаје кључева капеле.

„Затим митрополит Гаврило Дожић, предаје кључ од ковчега Њ. Величанству Краљу, који му га враћа с ријечима: ‘Вама га предајем.“

Капела државна својина

„Ако је краљ Александар Гаврилу Дожићу предао кључ од ковчега, то никако не значи да му је предао у својину капелу коју је подигао као суверен из првенствено политичких разлога с државним парама. Исто тако из ријечи ‘предајем Вам у аманет моју задужбину’ не може се закључити да је предао и власништво цркве, јер у аманет се остављају и људска створења на заштиту а то не значи да она ономе којему се повјеравају, остају у својину. Уосталом, из изложеног се види да Александрова задужбина није црква већ надгробни споменик, отуда капела није црквена већ државна својина о чијем се одржавању и заштити старају државни чиниоци“, констатује се у елаборату.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: