(ВИДЕО) Жестоко спорење око капеле

Црногорско руководство је припретило Синоду СПЦ, уколико не промени однос према изградњи маузолеја, да ће отворити питање аутокефалне цркве, као што се то већ догодило у Македонији.

Председник Савезне комисије за верска питања Мило Јовићевић, у разговору с патријархом Германом, кога је посетио у Патријаршији 5. маја 1969. године, изнео је став да је „кампања СПЦ довела до погоршања расположења народа према њој“, Јовићевић је запловио и у воде прошлости: „Црна Гора је имала своју аутокефалну цркву и ту аутокефалност је жртвовала ради јединства, али само ради јединства које би се заснивало на основу равноправности. Уколико се настави оваква политика СПЦ, није искључено да питање аутокефалне цркве постане актуелно и у Црној Гори“, рекао је он, очито мислећи на оно што се већ догодило у Македонији.

„Патријарх је реаговао на критике изнесене на рачун митрополита Данила“, пише Вељко Ђурић Мишина и наводи шта је, према сачињеној белешци, рекао патријарх Герман:

„На ово је патријарх казао да је митрополит добар човек и патриота и да ради на добро Цркве, само је у неким приликама нетактичан и неће никога да послуша. Каже да га је позивао да дође у Београд, ради договора о овим питањима, али је он избегао. Кад буде дошао на Сабор, патријарх каже да ће он лично, а затим са неколико других епископа, покушати да заједно разговарају са митрополитом Данилом и утичу на њега да не заоштрава односе са властима.“

Пошто је патријарх Герман подсетио на то да је СПЦ молила државне званичнике да не руше капелу на Ловћену, што је одбијено, даљи разговор је текао овако:

„Каже да СПЦ никада није имала приговора када су се рушиле поједине цркве и манастири ради изградње хидроцентрала и других објеката од ширег друштвеног значаја, а у питању изградње Његошева маузолеја, руши се црква без потребе. За СПЦ Његошева капела је црква, Његош је био владика, хришћанин и када се постави маузолеј, за СПЦ маузолеј је незнабожачки. Председник Јовићевић је одговорио патријарху да о изградњи Његошевог маузолеја треба да одлучују грађани и политички фактори у Црној Гори. На крају разговора по овом питању патријарх је казао да СПЦ нема никакву власт, нити силу, она само убеђује и моли.“

Тито је свом Кабинету 12. маја 1969. године дао сагласност да у одговору на писмо Синода СПЦ од 29. априла буде потврђен пријем писма и да је он са садржајем тог писма упознат. Да ли је у коначном Титовом одговору Синоду био садржан још неки моменат аутори не могу да саопште, пошто у истраживаној грађи нису наишли на тај документ.

Баш у ово време жестоких спорења око капеле на Ловћену, Свети архијерејски сабор СПЦ током свог редовног годишњег заседања обратио се Титу и 19. маја. Овога пута га је обавестио „о многим изгредима који се чине у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово према Српској православној цркви и њеним члановима, не само изгредима него и формалним незаконитим поступцима“.

Данило тражи разговор са Титом

Митрополит Данило је био спреман да о спорним питањима расправља и на највишем државном нивоу, са Титом, за шта потврду налазимо у једном јавности мало познатом документу, у забелешци о разговору вођеном 27. октобра 1969. године, када га је на његов захтев примио Мијат Шуковић, председник Републичке комисије за верска питања Црне Горе. Обим овог документа који се чува у Архиву Југославије – 13 страница писаћом машином куцаног текста – показује да је разговор потрајао дуже него што је то уобичајено.

„Начела слободе, које Устав СФР Југославије гарантује свима својим грађанима, без обзира којој националности и верском убеђењу припадају, сматрамо да треба да буду примењена и према Православној цркви и њеним верницима у Социјалистичкој Покрајини Косово, а наиме, да се обезбеди слобода живота и сигурност имовине и онемогући насиље са стране грађана албанске националности, који су у Покрајини национална већина“, наведено је у овом обраћању, уз подсећање да су слични дописи слати и раније надлежним органима СР Србије и Савезном извршном већу, „али се стање не поправља“.

„Донекле ово насиље попусти, да би се јавило на другом крају у још озбиљнијем виду“, а „последњу годину дана оно узима све теже облике“.

Набројани су не само „уништавање усева у пољима, уништавање шуме (манастир Девич, Дечани, Гориоч код Пећи), рушење надгробних споменика (Кос. Витина и др.)“, него и „физички напади, чак и на жене и монахиње (прошле јесени у манастиру Бинчу код Кос. Витине, у Мушутишту код Призрена, тако и овог пролећа у манастиру Девичу, где је нанета тешка телесна повреда игуманији истог манастира, секиром рањен један искушеник манастира Гориоча, каменом ударен у главу јеромонах манастира Гориоча, камењем нападани свештеници у околини Косовске Митровице итд.), што је довело до исељавања наших верника из тих крајева“.

Ову представку потписали су патријарх Герман и 18 митрополита Српске православне цркве.

У току редовног годишњег заседања, Свети архијерејски сабор, као највише тело Српске православне цркве, јавно се огласио поводом догађаја око Његошеве капеле саопштењем од 21. маја:

„Поводом покренуте акције рушења цркве на Ловћену, у којој су сахрањени земни остаци митрополита Петра ИИ Петровића – Његоша, да би се на том месту поставио Мештровићев маузолеј Његошу, Свети архијерејски сабор је одлучио да нема ништа против самог подизања Мештровићевог маузолеја Његошу, али пошто је Његош подигао на Ловћену своју задужбину-цркву, посветио је Св. Петру Цетињском и оставио аманет да буде сахрањен у тој цркви, Свети архијерејски сабор се не може сагласити са њеним рушењем. Препоручио је Светом архијерејском синоду да и даље настоји да се црква на Ловћену сачува и Владичин аманет одржи.“

Два дана касније, 23. маја, Тито је одговорио Светом архијерејском сабору на представку упућену 19. маја, што сазнајемо из писма патријарха Германа, који се 5. јуна захвалио Титу на одговору везаном за ситуацију на Косову и Метохији:

„Дозволите Господине Председниче, да Вам у име Светог архијерејског сабора и наше лично, најтоплије захвалимо на пуном разумевању наше представке и предузетим одлучним мерама да се спрече изгреди и незаконити поступци према Српској православној цркви у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово.“

Очигледно је да су проблеми око Његошеве капеле и ситуација на Косову и Метохији били у самом врху приоритета СПЦ и да су привлачили све већу пажњу врхова власти.

Спорови око капеле одвијали су се пред лицем јавности, што није био случај са свакодневним проблемима на Косову и Метохији.

Значајан корак у расплитању ситуације око капеле представљала је одлука Скупштине општине Цетиње, којом је 7. јула 1969. године основан Одбор за изградњу Његошевог маузолеја, коме ће аутори посветити пажњу у посебном одељку ове књиге.

Истраживања Вељка Ђурића Мишине показују да је митрополит Данило још једном покушао да убеди чланове Светог архијерејског сабора да ставе на дневни ред питање рушења капеле на Ловћену.

Учинио је то када је Сабор заседао у току прославе 750. годишњице аутокефалности СПЦ од 14. до 16. септембра 1969. године. У документу који се чува у Архиву Србије, наведено је следеће: „Према сазнањима чланова србијанске Комисије за верска питања, то је (Данило) покушавао пре заседања и трећег дана прославе, али није успео у својим настојањима. Сабор је ипак објавио у ‘Православљу’ своје противљење рушењу. ‘По речима једног епископа, о овој ствари није расправљао Сабор већ епископи за време вечере и изјутра уз кафу’.“

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Црква није против маузолеја

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: