Види шта су ти урадили од Либије, пуковниче Гадафи

Пише: Марко Прелевић

Иза Гадафија је остало сећање на подршку коју је давао Југославији и Србији, анегдоте о камилама које је водао свуда са собом и скупоценим шаторима у којима би одседао на свим меридијанима, о оним његовим телохранитељкама, о Неди Украден која би му певала на уво; за њим је остао популизам једног диктатора који је умео да увеже нафту и сексепил; иза њега је остала Либија, рањена, подељена и несрећна, пропала држава у којој зараћене фракције убијају једна другу без икакве наде да ће доћи до мира или просперитета; остала је породица, као Ајша Гадафи, породица која је живела у луксузу а сада је у збегу.

Остали су и лешеви опозиције коју је ућуткивао, и тела 270 људи са лета Пан Ам број 103 изнад Локербија, друговање са политичарима које је потплаћивао и плаћао, пријатељство са Берлусконијем или Блером који ће га први пустити низ воду, и фотографије Гадафија са српским пријатељима, попут Бориса Тадића, рецимо. И понека суза Африке, ретка али искрена, за сином који је хтео да је уједини.

Или је то, пре, суза за временом у којем су “луди диктатори” водили главну реч, као син Бербера из пустиње надомак Сирта, рођен као прави номад, у шатору, као Каср Абу Хади – 1942. или 1943. године, то се никада није до краја сазнало. Пустиња ће заувек остати у њему, говорио је, јер га је пустиња подигла – мада би многи рекли да је луксуз у којем је живела његова фамилија био у суштој супротности са свиме што је говорио.

Подигао га је, на неки начин, и империјализам, пошто су му деду убили италијански окупатори, пре него што су Уједињене нације подариле Либију на чување Идрису, прозападном монарху који је владао апсолутистички. Дивио се Гамалу Абделу Насеру и Покрету несврстаних и желео да његова земља постане део тог друштва осмишљеног у сивој згради Савезног извршног већа у Београду, СФР Југославија.

Био је 1. септембар 1969. када је група од седамдесетак младих војника, окупљених у Покрету официра за слободу, кренула из Бенгазија, преузела зграду владе и после само два сата, када је армија потпуно стала иза њих, саопштила да је монархија укинута. На радост младих Либијаца, превасходно, но и старијих, који су били поносни што је војни пуч прошао без икакве крви.

Крв ће доћи тек касније, иако је на папиру нова држава, Либијска Арапска Република, звучала као џенет на земљи. “… Ићи ћемо стазом слободе, јединства и социјалне правде, гарантовати право на једнакост сваком грађанину, и отворити им шансу да добро живе од свог часног посла.” Либија је требало да постане нека врста социјалистичког експеримента који би могао да успе, пре свега због нафте; социјализам је можда сметао западним државама, али нафта није нимало, па је у наредних пет дана нова држава призната од већине чланица Уједињених нација. Укључујући и Сједињене Америчке Државе.

Бедуин, једно време образован и у Великој Британији, где је покупио манире и енглески језик, тог је септембра постао Пуковник. Званично због свог идола Насера, који је такође по доласку на власт преко ноћи чин капетана заменио пуковничким, а можда и по угледу на једног Маршала којег је много поштовао и с којим ће се фотографисати први пут већ 1973. године, Пуковник ће све време играти макар двоструку игру, између Истока и Запада, натежући конопац и једнима и другима пре него што му тај канап стигне у виду свиленог гајтана после више од четрдесет година владавине.

У чему је била тајна Муамера Гадафија? Његова привлачност, способност да одолева ударима и споља и изнутра? Како је успео да вуче за нос цео свет, а посебно свој народ, који је гледао нову олигархију, читао његову књигу – говорио је за себе да је утицајнији и од Мао Цедунга и од Платона, и од Лока и од Маркса, да се у његовој Зеленој књизи, први пут штампаној 1975. године, крију одговори о универзуму и свему осталом (са мислима попут “Слобода изражавања представља право сваке особе, чак и ако та особа одлучи да се понаша ирационално, да изрази своје лудило”, што је можда објашњавало неке од његових потеза) – и све време спуштао главу, поносећи се, на неки бизаран начин, диктатором који их је водио.

Понајпре због “независности”, економске. Као што је Насер имао свој Суецки канал, којим је и пре туризма започео египатски економски бум, Гадафи је имао нафту. Крајем педесетих, када су откривена значајна налазишта нафте, краљ Идрис их је великодушно поклонио страним петрокомпанијама, које су исисавале црно злато из либијске пустиње, а народу и држави остављале само мрвице. Гадафи је запретио да ће их потпуно протерати уколико не дође до другачије расподеле. Његов гамбит је на крају био успешан и Либија је већ почетком седамдесетих постала прва земља у развоју која је већи део прихода од нафте задржавала за себе, подстичући арапски нафтни успон који ће часопис Фортуне 1974. назвати “највећом редистрибуцијом добара у модерној историји”. Нација је могла да се нада успону, а Пуковник је знао да ће имати довољно залиха да купује социјални мир и да се бави извозом револуције.

Највише новца, наравно, милијарде и милијарде, одлазило је у његове и у џепове његове породице, која се башкарила у луксузу – ћерка Ајша имала је у својој кући кревет у облику златне сирене са њеном главом, његов трећи син Ал Сади могао је да се прави да је фудбалер и да потписује уговоре са Перуђом, Сампдоријом и Удинезеом у Серији А, иако није имао довољно талента (сам Гадафи направиће дил по којем ће улагати у Јувентус, као и у власнике најпознатијег италијанског клуба, ФИАТ). Гадафијево богатство, на тајним швајцарским рачунима, у некретнинама и инвестицијама, било је уочи нове револуције у Либији процењено на двеста милијарди долара – равно трећина налазила се на тајним рачунима, а тридесет седам милијарди у Америци – због чега је и могао да сваком од 6,6 милиона Либијаца једном приликом поклони по 30.000 долара.

Сви велики пројекти били су окренути пазарењу лојалности, а не промоцији једнакости за коју се званично залагао. Чак и “наводњавање пустиње” била је мегаломанска замисао која није имала шансу да буде спроведена у дело, и која је требало да баци пустињски песак у очи свим његовим критичарима, посебно онима у арапском свету.

Оливер Мајлс, бивши британски амбасадор у Либији, у једном интервјуу назваће Гадафија доживотним “конспиратором”, чији је главни задатак био да нико не може да погоди шта ће следеће урадити. (Ако звучи познато за српске прилике 2016. године, онда је то зато што треба да звучи познато.)

Користио је своју непредвидивост да избаци непријатеље из равнотеже, а преживео је на десетине атентата, било правих, било измишљених – баш као што је преживео и остракизам из друштва народа након подметнуте експлозије изнад Локербија 1988, коју је, наводно, сам осмислио, и у 21. веку поново постао ортак са великим силама, одложивши заувек планове о производњи атомске бомбе и сарађујући са америчким, британским и француским обавештајним службама око разоткривања упоришта Ал Каиде у арапском свету.

То ново приближавање Западу кулминирало је за председниковања Барака Обаме, када је позван као специјални гост групе Г-8 на самит у Италији, и руковао се са Обамом.

Тада, свега две године пре “арапског пролећа” – можда пристиглог “одоздо”, али добрано подржаног “са стране” – Пуковник је, а да то његове дубоке, ледене очи нису успеле да виде, потрошио свој последњи живот у игрици званој светска политика.

Можда га је прегазило време, па није схватио да мора да унесе реформе у државу, какве-такве, како му се не би десила историја коју је, доскоро, сам стварао. Владао је готово потпуно сам – његови посилни живели су и радили у константном страху да ће их једног дана само нестати, да ће бити ретуширани и са фотографија – у систему који је званично “делегирао власт народним комитетима”, што је био његов допринос политичкој теорији у Зеленој књизи. Још 1977. је саопштио да се потпуно “одрекао власти” и да Либијом “сада управља народ”.

“Зелена књига је у ствари мој водич за читаво човечанство”, похвалио се Муамер Гадафи у једном од ретких интервјуа које је дао западним медијима, 2004. године. “Једног дана, читав свет биће република маса, и нестаће потреба за владама и за парламентима.”

Нови систем био је представљен и дијаграмом у Зеленој књизи, као елегантни точак: народни конгреси су на крајевима, и они бирају комитете и делегате који шаљу свој утицај, пречагама, демократском генералном секретаријату у средини.

Наравно, реалност је била потпуно другачија: безбедносни апарат, огрезао у криминал и непочинства, уништавао је и најмањи траг опозиције и цивилног друштва, а камоли смислене политичке партиципације. У стварности, уместо тог нацртаног точка, Либија је представљала пирамиду чији врх и приземље није било могуће мењати. Гадафијева породица и блиски савезници били су на самом врху, а испод, испод су сви остали.

Масе Либијаца биле су натеране да одлазе у те конгресе који нису имали никакву моћ, власт или буџете, знајући да би свако ко би подигао глас против система могао да буде затворен, мучен или убијен, по драконским законима који су доношени и спровођени. Сем “колективне кривице”, казна за вербални деликт у којем би се напао Устав или се лоше причало о Зеленој књизи била је смрт. За оне који би на било који начин “одавали информације које лоше утичу на међународну репутацију Либије”, знало се: доживотна робија. Без суђења или по кратком поступку. Зато су многи Либијци, који су имали где и имали како, напустили земљу, иако ни тамо не би били на сигурном, пошто би фатва вребала на сваком ћошку планете, услед разгранате мреже добро плаћених обавештајаца.

“Братски лидер и вођа револуције”, како му је била званична титула, био је поносни спонзор међународног тероризма сваке феле, не само арапске: 1987. пресретнут је брод којим је Ирској републиканској армији путовало 150 тона различитог оружја, с поздравима и пољупцима од Пуковника. Од тада, из 1986, потиче и онај цитат Роналда Регана с почетка текста, Регана који ће организовати и бомбардовање Триполија и Бенгазија, и иницирати санкције против Либије и њених лидера.

Гадафи се окренуо Африци, говорио да њему и не треба Запад који подржава режим апартхејда у Јужној Африци и који се активно бори против права Палестинаца: било је то тако диктаторски и тако популистички – његов пријатељ Слободан Милошевић, којег ће подржати и током рата и после њега (мада је и на Балкану играо на више фронтова), ићи ће деведесетих сличним путем – али је успело да Либијцима да осећај поноса, као да је њихова Џамахирија, владавина маса, била на правој страни историје, што никако није био случај…

Но превејани политичар је осетио да се нешто мења када су авиони ударили у Куле близнакиње: Триполи је први осудио Ал Каиду и њен “свети рат” против Запада, Џорџ В. Буш му је у знак захвалности укинуо санкције, а стране инвестиције почеле су да стижу у коферима Николе Саркозија и Тонија Блера. Гадафи је видео шта се спрема Садаму Хусеину, и желео је да избегне судбину свог играчког колеге и негдашњег пријатеља.

Тако је “Бесни пас са Блиског истока” поново осмислио себе, потврдио је, како га је назвао један надахнути коментатор, да је он у ствари “Пикасо блискоисточне политике”. С том разликом што је уместо плавог, розе или кубистичког периода, овај политички уметник имао свој панарапски, исламистички, панафрички период, и тако даље…

Чинило се да је преживео.

Када је децембра 2010. у суседном Тунису почело “арапско пролеће”, чак ни најоптимистичкији аналитичари из Вашингтона, Брисела, Лондона или Париза нису мислили да ће Либија бити следећа на реду. Јесте био ауторитативни лидер, али млади људи који су тако лако потпадали под исламистичку пропаганду нису га видели као још једног “западног лакеја”, толико да никога није изненадило када је, првих дана протеста у Бенгазију, Гадафи рекао да ће протестовати заједно с народом, да ће скупа са њима тражити промене.

Испоставило се да га је снашла судбина гора и од Мубарака и од Бен Алија, египатског и туниског пријатеља.

Младима је било доста индоктринације и доста страха, култа личности преко главе: први снимци из Бенгазија приказивали су бесне мушкарце који цепају постере Пуковника; његова реакција – “То су дрогирани страни плаћеници” – није помогла, и као и сваки прави диктатор пре њега, као Чаушеску или Милошевић, отишао је до последњег тренутка убеђен да је “народ уз њега”.

Народ и јесте био уз њега, али на његову жалост, углавном српски. Вест о паду и посрнућу, о бруталној смрти која га је дочекала након што је у Сирту откривено његово последње уточиште, о линчу, била је светска вест број један тог октобра 2011 – било је прикладно, мада не и цивилизацијски, да човек који је свој народ држао обесправљеним такође оде на онај свет без правог суђења – али као да је у Србији, међу обичним људима, али и политичарима и трговцима оружјем, до последњег тренутка тињала нада о великој контраофанзиви Гадафија и Либије.

Пуковник окићен лажним медаљама из битака у којима никада није учествовао, одржао је добре односе са регионом и када се Југославија коју је волео – као што је волео и своју другу жену, Софију Фаркаш, Мостарку, мајку најстаријег сина и несрећног наследника Саифа ел Ислама – и чијим је фирмама, попут Енергоинвеста и Хидроградње, омогућио да послују у његовој земљи, и од које је куповао оружје и авионе, распала.

Сем посете Бориса Тадића постоји, из тог постјугословенског периода, и анегдота о неуспешном лобирању Беџета Пацолија, тада председника Косова, да Либија промени став и призна независност јужне српске покрајине. Наводно је Пацоли са читавом делегацијом дошао да лично лобира код Пуковника. Одвели су их усред пустиње, где им је Гадафи наредио да почну да певају и да играју. У неком тренутку, смиловао се и рекао да је било сасвим довољно, и да нису лоши, али да он никада неће признати Косово јер су све вође албанског народа на Косову само америчке пудлице.

Ваљда и зато, и због помоћи коју је упутио 1999. после бомбардовања, или тек као још један доказ да (поједини) Срби воле чврсту, а посебно ексцентричну руку, само су у Београду током либијске епизоде “арапског пролећа” одржаване демонстрације подршке Гадафију, а Српска радикална странка, чији је лидер Војислав Шешељ тада био у Хагу, јавно је давала подршку његовој борби за опстанак – иако је он, понављамо, и на Балкану играо са више карата него што их има у шпилу, заклињући се Србима на вечну верност док је, рецимо, пожурио да призна независност Хрватске одмах после референдума који је представљао увод у почетак рата.

Извор: nedeljnik.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: