Видовдан

Пише: Мишо Вујовић

Опет нам сољу видају ране
Белог анђела везаног воде
Оковани славимо Видовдане
Можеш ли сам у амбис роде!?

Са Газиместана езан одзвања
Косовска звона мукло се чују
Много је тужних Видовдана
За мали народ везаних очију

Палим небом слепи крик пролама
Ископано око с фреске плаче
Видовдан модар од нашег срама
Чупају душу,  јаче и јаче

Јалово семе живот не рађа
Бездушна трупла посташе људи
Видовдан оста’ симбол свађа
Несложне браће гордих ћуди

Давно смо себи одсекли главу
Наместили смо и лепше лице
За душу су нам дали браву
Уз њу катанац и подвезице

Још један Видовдан посрамљен оде
У мутну Марицу историје
Белог Анђела на вешала воде
Само се дан вешања крије!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: