Видовданска (ест)етика

Пише: Батрић Бабовић

Долази 634- ти Видовдан након Косовског боја.

Косовски Завјет живи у гету, гето у биполарном свијету, а Косово и Метохија у истоименом Завјету са метафизикама виших кота јединственог српског Јерусалима и Обећане Земље.

Катастрофа започета атаком на цара Лазара траје без престанка. Милош Обилић, Косанчићи и Топлице са једне, Бранковићи са друге и колективни Запад са треће стране гледају кроз нишане сопственим оптикама судбину свете српске земље. Бог је високо, Украјина у пламену, Русија далеко и истим историјским начином континуирано расположена према српском народу и његовом животном питању. Ораховац је без Ораховчана, Призрен без Призренаца, Ђаковци и Дечанци без домова а Приштевци као маслачак живе у бесудној косовско- метохијској драми.

Многи живе у сјећањима и осјећањима, а сви од сјећања и предосјећања која не објављују, изговарају и стављају на хартију.

Косовци и Метохијци живе за Нови Јерусалим. Косово Поље Матије Бећковића и Васка Попе јесу два ока са јединственом зеницом религије исконске судбине прогнаног и гетоизираног народа. Божуровима се не зна ни тачка увира, нити извор. Дрим протиче, а Христос памти. Мало другачије названо и позиционирано Косово Поље – Цетиње, дан данас има Обилића пољану заједно са свим осталим садржајима вјековне колективне свијести и новотворинске цивилизације. Све тече. Ћутање је говор будућих вјекова, а косовско-метохијски погорелачки исихазам предговор за тај говор. Катастрофа гради вјеру у детаљима. „Српски свет“ је папирнати тигар. Његов темељ је паланачка философија, а кров практична примјена самопорицања духовности и слободе. Прва и друга Србија живе као интегрално струјно коло. Збир и разлика овог недјељивог система вриједности доносе српски количник и нижи статус националног достојанства.

Српски Јерусалим живи на Видовдан, а његови појаси Газе и Западне Обале свакодневно нестају. Литургија не престаје, док Небеска поезија непрекидно траје. Охридски анекс берлинско – париског концепта правног насиља постаје тзв.државотворни бедем западног провизоријума на српској светињи. Полако пријети да постане правило живљења и оквир видовданске естетике.

Етика Видовдана чезне за ава Јустином и владиком Николајем. Оквир без ентеријера личи на адски призор који једва чека на долазак Искупитеља. А Видовдани долазе и одлазе. Шта ће донијети овај који тек долази биће виђено у блиској будућности. Нада последња умире независно од суживота америчко-српског Видовдана испод давно раширеног НАТО кишобрана. Са друге стране гледано, како би мудри Персијанци пословично објаснили скривање свијета посредством ноћи, рекло би се да у овом случају ноћ није открила свемир. Мрак западне цивилизације и дехристијанизоване Америке и ЕУ показују Ајнштајнов призвук проналажења других бесконачности.

Данашње косовскометохијско безбожурје и Нотр Дамово ћутање далеко су од 1389 године.

Тадашња Француска и Европа носиле су тајне Лазаревог Царства и боје васкрслих цвјетова са Косовог Поља.

Данас су Америци и ЕУ рођачки близу естетски уређена Муратовска тиранија и великоалбанска аспирација. Отрежњујуће или опојне за два доминантна политичка савеза, идеолошко-националистички два муратизма покривају данашњу Европу. Игре престола на свим нивоима светске политике не престају.

У том миљеу гдје је мањински заступљено и готово неприказано, Лазарево мучеништво чека свој васкрс. Евидентно је доношење јасног и недвосмисленог закључка у центрима моћи гдје се креирају историја, политика, животи и наративи будућности да естетика Видовдана остаје Газиместану. То ће се дешавати довијека, независно од тога што Београд Слободана Јовановића, Милутина Миланковића, Михаила Пупина, Николе Тесле, неке нове САНУ, заједно са Европом без Де Гола и Нотр Дама 14-ог вијека жваће жваку гледајући адски потоп по сценарију и режији Новог Светског Поретка. А етика и естетика упркос земним силама остају један Бог и ријеч изабране и сабране у Видовдану – коначном закључку духова смисла по тајнама Божјег Промисла.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: