Вика је у Београду велика, и гријех је њихов грдан

Пише: Прота Милорад Лончар
          Мелбурн, Аустралија

Содом и Гомора, градићи на Мртвом мору, у оно давно време, били су градови у којима је „гријех био грдан“ (1 Мој. 18,20).

Становници ових градова препустили су се развратном живљењу у коме није било места за закон, поредак, морал и, једном речју, ништа што би подсећало на природни однос између створења Божијих. Сви темељи морала су били пољуљани те, како би наш песник објаснио: „ништа не беше добро ни честито нит’ миломе Богу приступачно“. Писац Књиге Постања је забележио: „И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика, и гријех је њихов грдан. И зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам“ (1 Мој. 18, 20-21).

Јасно је било Богу да је грех у овим градовима био „грдан“ и не треба ни у једном тренутку помислити да је Бог требало да „силази“ у ове градове да би се уверио у дубину њиховог греха. За нас је важна ова констатација Божија да је грех у овим градовима „грдан“. Та „грдност“ њиховог греха говори нам о томе да постоји одређена граница докле се огреховљеност може да трпи. Божија трпељивост има границе. Јер у горе поменутим градовима нагомилао се грех сваке врсте. Неприродни односи људи су постали свакодневница. Људски нагони, који се не налазе ни у животињском свету, постали су „нормални“ односи међу људима. Ови односи су задирали у темеље природних закона које је Бог уткао у Своју творевину. После разговора Бога са Аврамом, Аврам је тражио да Бог поштеди ове градове ако се у њима нађе „10 праведника“. У даљем читању Библијског текста, читаоцу постаје јасно да се није нашло ни „10 праведника“. Последица је позната свима. Бог је уништио Содому и Гомору.

Западни градови наше данашње реалности, страховито се приближавају философији Содоме и Гоморе. Они који воде западне народе, кроз причу о „људским правима“, успели су да оно што је неприродно направе да је природно и не само то, они су успели да наметну целу причу о хомосексуалности, о болести или поремећености код одређеног броја људи, као нормалну ствар, која је по њима нормална, природна и морална. Променили су и морал. У ствари, као што је у свакој диктатури морално оно што диктатори кажу, тако и ова најновија диктатура истиче да је морално то да једна мања група људи у сваком друштву може да намеће своје ставове, свој „морал“ већинском народу.

Београд се спрема да послужи општем руглу европског неморала. Најављују да ће, најнеморалнији ликови из европских градова, да у огромном броју дефилују кроз улице наше престонице и да својим присуством, кроз проповед општег разврата, кроз призив на неморал односно на нови „морал“, њихов морал који је против Бога и Његових закона, да пошаљу снажну проповед Београду и Србији. А Срби Београда, који „немају алтернативу“, мирно ће посматрати овај „грдан“ грех, који ће за читаву недељу дана оптерећивати душе њихове невине деце.

Важно је напоменути да се Црква односи према људима, који носе терет хомосексуализма, људски, хришћански, са љубављу и молитвом Богу за њихово опште добро. То што Црква сматра овај однос грехом, треба разумети у контексту да Она не сматра мањим грехом ни сексуалне односе између мушкарца и жене ван брачне заједнице.

То значи да ту нема дискриминације. Друго је пак питање промоције сексуалних односа од једне групе људи, јавно парадирање, које изазива скандал и општу бруку код већине народа. На сличан начин бих говорио и против оних који би јавно промовисали, кроз тзв. „параде поноса“, сексуалне односе ван брачне заједнице. Ако ова парада срама у Београду прође као што је замишљено, поставља се озбиљно питање о будућности нашега главног града.

Јесмо ли ми закорачили ка Содоми и Гомори и где ће бити граница Божије толеранције? Да неће Бог да каже: “Вика је у Београду велика, и гријех је њихов грдан“?

А ово се може посматрати и на овај начин: Наиме, ако је овај неморал услов за наш улазак у Европу, и ми на то пристајемо, како се онда бранимо од питања о томе зашто је Свети Јован Крститељ подизао свој глас против неморала тадашњег императора. Или, да ли је такав став Светог Јована, „највећег рођеног од жене“, за архивирање? И, на крају, да ли ће мој глас нешто променити? Верујем да неће, али исто тако, са несмањеном вером, знам да ни Свети Јован, мој заштитник, није веровао да ће се римски император покајати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: