Вимер: Ко то хоће да види понижену Србију?

Доајен њемачке политике Вили Вимер изнио је у ауторском тексту своје виђење о решењу косовског питања.

Он је навео да би се трајније решење постојећих проблема прије могло постићи у дијалогу Београда са Тираном, него ли споразумом са Приштином, уз посредовање ЕУ.

„Разговори између Београда и отцјепљене области нису основа за трајна решења, јер су они само наставак процеса који су до тога и довели. Једна расправа о постојећим проблемима могла би се у тим околностима испоставити као потребна прије са Тираном, него са Приштином. Албанска суштинска моћ лежи у Тирани, а нипошто у Приштини“, истиче Вимер у ауторском тексту за „Вечерње новости“.

Према његовим ријечима, дијалогом Београда и Тиране могло би да се створи политичко-економско тржиште за цијели Западни Балкан.

У тексту полази од, како наводи, саопштења америчке амбасаде у Београду да је предстојећа јесен нарочито повољан термин за споразум Србије са ЕУ о могућем чланству и указује да би прије тога требало уговорно ријешити одређена спорна питања која постоје у региону.

У том контексту он се пита „зар се сада не ствара пристисак да се јесен фиксира као рок за решење проблема на Косову*?“.

Подсјећа и да ће ускоро бити обиљежен крај Првог свјетског рата и Версајског уговора, као и да су после чувених „14 тачака“ америчког предсједника Вилсона, Централне силе Версај доживеле као превару и диктат, па су била отворена врата за следећи европски рат.

„Ако заиста хоћемо да смиримо неко стање, не смијемо се надовезивати на разорна искуства Версаја. Прије свега, због тога што се од Србије захтјева сагласност за решавање објективно постојећих спорних питања, која при тачнијем и ближем посматрању представљају наставак агресије против једне државе оснивача УН, то јест СРЈ. Да ли хоћемо да једну нацију видимо сасвим понижену?“, пита Вимер.

Сви знамо, констатује, како је било онима који су њемачки потпис ставили испод Версаја.

„Да ли сада хоћемо да помирљиво гледамо да се исто дешава српској страни? Хоћемо ли да због будућег развоја у Европи опет имамо на располагању једну бакљу рата коју по потреби могу запалити данас тако уобичајне ‘невладине организације?“, пита даље Вимер.

Апелује да се не смије заборавити како су ратови на Балкану, почев од 1990, били оправдани глобалистичким размишљањима.

„Сагласност у Београду за оно што је у основи наметнуто, више је него ‘операција на отвореном срцу’. Тиме они који су – за Герхардом Шредером – ратом против Југославије прекршили међународно право, своју одговорност за тај рат премјештају на плећа оног Србина који ће свој потпис ставити под тај диктат и поцијепати српску нацију. Да ли се баш то хтјело?“, додаје Вимер.

Овај дугогодишњи посланик Бундестага сматра да је могло бити другачије.

„Мора се поставити питање о томе жашто ЕУ, због своје раније одговорности за рат против СРЈ, није прескочила принцип ‘приступање после потписа’ и понундила приступање, а затим решавање отворених питања? Овако, Београду се намигује вишеслојном фатаморганом, а у стварности се изазива заоштравање ионако заоштрених проблема. Онај ко је дрско изазвао рат против Југославије, требало би да сада српској нацији обезбеди правду“, истиче Вимер.

Питајући се „зашто у свим овим околностима наметати и притисак времена“, те ко је последњих деценија и на који начин проблеме на Балкану користио за себе, Вимер у првом реду помиње Велику Британију.

„По суду њемачких дипломата, који су такође сједели за столом, Велика Британија је увек и најприје имала у виду каква би дејства уговорена решења на Балкану имала на развој њихових изазова на британским острвима. Зато је влади у Лондону мање било стало до стања и мира на Балкану“, наводи он.

У свом размишљању даље полази од питања „да ли потреба за журбом потиче само из околности да ће на јесен Лондон напустити ЕУ и на балканска дешавања изгубити утицај?“.

„Али, зашто се од Београда тражи да плати цијену за то што Лондон неће више играти са ЕУ? Блискоисточно мировно решење, које то име тек треба да заслужи, има потребу за резервним простором на Балкану“, указује Вимер.

Како додаје, Трамп ради на том решењу под великим притиском, али нико данас не може рећи који ће маневарски простор он уопште имати после међуизбора у САД новембра ове године.

„У Вашингтону се кофе мржње и непријатељстава изручују на предсједника који ‘пријети’ да ће се са Русијом и на Блиском истоку споразумети у корист мировног решења. Рат пролази у Вашингтону увек, а споразумевање представља ‘смртоносни ризик’.

Али, треба ли Београд зато да пристаје на обавезивање? Гледа ли америчка амбасада на српског сусједа Румунију, гдје се једна чланица ЕУ управо разлаже? Да ли је то оно што се Србији обећава? Никако. Зато: Даље руке од Србије!“, закључио је Вимер.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: