Вирус фашизма

Пише: Горан Даниловић

Догодило нам се нешто чега је било у ружним причама из давнине, нешто о чему се тек слутило да је неминовност будућности, али не наше. Вирус нас је сатјерао у себе, унутра у непознато царство, у микрокосмос, у запуштене предјеле непознатог. Живот који је убрзао свијет и свијет који је убрзао животе у минулим деценијама постали су шума од које се није видјело дрво – човјек, појединац. Одавно смо бројка без обзира што никада у историји није постојало више прописа и правила којима су нам гарантована права. Управо то, то детаљисање до најситнијег говорило нам је да нешто није у реду, да је општи живот прегазио живот једнога, породице, мањих  група и заједница.

Општи живот данас је угрожен, распада се, јер се одавно разбољела његова основна снага и ћелија – човјек, личност, особа. Та јединка сада испашта, не разумијевајући властиту кривицу. Ипак, разумјећемо.

Изгубљени смо, уплашени, разапети. Приносили смо жртву сада већ неком универзалном општем бићу које нам је окренуло леђа. Данас видимо сви да је свијет пред колапсом неспреман да учи из прошлости. Ароганција савремености је на кољенима.

Препотенција модерности довела је до колективне хуманистичке импотенције. Вјеровали смо да можемо све, да смо посебна надљудска врста, да смо постали неко други и неупоредиви већ у поређењу са родитељима. Као да смо створени, а не рођени.

Исмијавали смо прошлост, чуди ли се људској наивности, охолости, лутањима, патњама, страдањима и знали да то нама не може да се деси. Знали? А тако давно прененесена нам је порука нашег генетског памћења да је „знање крхко“. „Човјек је мјера свих ствари“ још је давнија мудрост али звучи смијешно у свијету колективизма. Мудрост и искуство сатјерани су у ћошак срама, а потрошачка свијест и куповна моћ, постале су отуђена чудовишта која су референтна вриједност цијелог човјечанства. Ударили смо у зид и разбијеног носа крваримо широм свијета.

Оно колективно Надбиће, којему ми упумпавамо живот сада већ не изгледа горопадно и свемогуће, разоткрило се као офуцано и  лицемјерно ништа. „Златно теле“ нашег суровог доба којему смо дневно приносили жртве постало је рогато чудовиште које се батрга и  жели да настави живот и без нас. Ипак, све што се распадало у вријеме бујања глобализма сада почиње да живи – болест га је васкрснула. Прво смо враћени себи, „ближњем своме“, смислу постојања, патњи која је тако људска и често усамљеничка. „Останите дома“ посљедња је универзална порука, а стигла је од оних који су срушили домове широм свијета, обескућили човјечанство и човјека. Ваљда нам је сада јасно да послови нису наша „друга кућа“, да свака каријера није ни испред дјеце ни испред родитеља, сада нам није потребна њега и разумијевање пословног партнера, сада се тражи рука без које смо јуче могли. Сва технологија овога свијета не може да је замијени. Бука и врева утопиле су се у тишину размишљања и самоће, а тако смо их презирали и багателисали. Бити смртан значи поново постати жив.

Никола Коперник тражио је смисао међу звијездама, а Имануел Кант је направио „коперникански обрт“ и изградио философију на максими да се загледамо у себе. Било је то ново читање поруке са Делфијског пророчишта: „спознај самог себе“. Заборавили смо, поново се отиснули у свемир тражећи се и тражећи нове пријатеље, нову родбину, нове очеве и мајке, другачију дјецу. У свемир, а да погнутиг глава, као нико прије нас, даноноћно гледамо тик  испред себе? Уби бене иби патриа. А гдје је наша домовина?

Народно памћење каже да је свако зло за неко добро, дакле, човјек и људи и из овог страдања могу извући наук за будућност. Остварила се жеља многих широм свијета да сви будемо у једном великом тв ријалитију – пренос уживо општег умирања и страха. А и без те чежњивости за спектаклом у личним животима знали смо да је болест најпостојанија ствар у живљењу. Ми смо вирус – отров који је заразио планету, а онда смо заразили себе. Ово је наших руку дјело, није у питању никаква освета универзума јер у њему владају законитости, а међу нама похлепа. Quid faciant leges, ubi sola pecunia regnat? Шта могу закони тамо где само новац влада? Доказујемо! Готово ништа!

Седамдесет година након најчувенијег самоубиства, након што је Адолф Хитлер себи пресудио, хитлеризам и фашизам живе у нашим вирусима. Нисмо их излијечили него смо их усавршили. Намјерно, у лабораторијама смрти или се вирус прилагођава нашим жељама, свеједно је. Болесни умови нацизма данас се радују. Све што они нису довршили у пројекту стварања Надчовјека учиниће вирус фашизма. Зар они као и Цовид-19 нису жељели да се ријеше старих и немоћних, свих који су имали једну или више системских болести? Зар није био план да се размножавају само суперљуди, са неком врстом СС генетике? Зар већини слабих мушкараца није требало одузети право на породицу? Зар COVID не убија скоро плански? Зар претходно АИДС није тријебио доминантно оне које је и Адолф желио да збрише? Само од њега до сада је умрло преко тридесет милиона људи, а број оних који још живе са њим је вишеструко већи. COVID, САРС, МЕРС представљају наше невидљиво сјеме које се самоусавршава или му помажемо, опет, свеједно је. Вирус непогрешиво погађа жеље потрошачке цивилизације – стари и беспомоћни који више нису у стваралачкој снази на мети су подмуклог одстрељивања. Успут, колатерална штета су и млађи све док неки COVID-34, 56, 78, не подеси нишанске справе до савршенства.

Љубав међу ближњима разорена је заузетошћу – вирус се већ потрудио да најближи са овог свијета путују сами. Кремирају их специјализоване  службе и одлажу на туђим гробљима.

Усавршили смо умирање и смрт, свеједно је да ли нам је помогао вирус или ми њему. Али „напредујемо“! У доба колере, у доба Црне смрти спаљивани су на гомилама. Стражарена су потом брда пепела. Те слике биле су инспирација Адолфу да гасом и огњем десеткује Жидове, Роме и нахватане Словене.

Раскућени људи данас траже заборављене куће и када их нађу опиру се самовању у њима. Бјежимо из јединог загрљаја у којему је спас. Након привида општежића у свијету који нас је фасцинирао шаренилом недокучивих могућности, а суштински изолованошћу од другога и усамљеношћу у мноштву усамљених, самоизолација и сусрет са собом постали су неиздржива интима, повратак у утробу, сучељавање са смислом.

Неиздрживо је!

Двије или пет недјеља са властитошћу и најближима постаје проклетство. Вирус зна чега се плашимо, зна чему се радујемо, зна откуда и гдје желимо да побјегнемо. Не треба бринути, помоћи ће нам, истјераће нас једном на чистину, из посљедњег уточишта које нам је у прапочетку дато као прво. Истјераће нас из љубави у царство ничега.

Речено нам је да се чувамо жеља јер ће се остварити. Живи били па видјели.

Догодило нам се нешто чега има у ружним причама из будућности.

Бити смртан значи поново постати жив.

Amor omnia vincit.

Прочитајте ЈОШ:

Последње залихе слободе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: