Високи представник – савремени земаљски поглавар за Босну и Херцеговину

Пише: Милан Гајовић

„Међународно право је слушкиња политике.“

(Милан Бартош,1901-1974,академик и професор међународног права)

„…моћ без правде је тиранска.“

(Блез Паскал,1623-1662,француски филозоф, физичар и математичар)

Према наводима медија, Управни одбор Савјета за спровођење мира, 27.маја ове године, именовао је Кристијана Шмита, њемачког адвоката из баварске Хришћанско-социјалне уније (CSU), за новог Високог представника за БиХ, након што га је кандидовала Њемачка. Дужност би требало да преузме 1. августа.

Руководство Републике Српске је, с правом, оспорило именовање Шмита, јер је противно Анексу 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски мировни споразум). Високог представника може именовати само Савјет безбједности Уједињених нација, одговарајућом резолуцијом.

У Преамбули и члану I став 2.  Анекса 10 (Споразум о цивилном спровођењу мирног решења)  Дејтонског мировног споразума, наведено је: „Република БиХ, Република Хрватска и Савезна Република Југославија, сагласиле су се о следећем…Стране (уговорнице – М.Г.) траже да се одреди Високи представник који ће бити именован у складу са релевантном резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација, у циљу олакшавања напора Страна и, по потреби, координације активности организација и агенција укључених у цивилне аспекте мирног решења…“

У члану II став 1.Анекса 10, прописано је да ће Високи представник: надгледати спровођење мирног решења; одржавати тијесне контакте са Странама; коодинирати активности цивилних организација и агенција у БиХ; олакшавати превазилажење тешкоћа; учествовати на састанцима; периодично извјештавати УН, ЕУ, САД, Руску Федерацију и друге заинтересоване стране; давати смјернице; и примати извјештаје.

Дејтонски мировни споразум је парафиран у ваздухопловној бази „Рајт-Патерсон“, код Дејтона, Охајо, САД, на конференцији која је одржана од 1-до 21.новембра 1995.године. Споразум је званично потписан у Паризу, 14.децембра исте године.

Међутим, у међувремену је, 8. и 9. децембра, у Лондону, одржана конференција о спровођењу мира. На њој је, противно Дејтонском мировном споразуму и Повељи УН, успостављен Савјет за спровођење мира (Peace Implementation Council – PIC) (у даљем тексту: Савјет), који чине министри спољних послова 55 земаља и организације које, на различите начине, доприносе мировном процесу у БиХ. Формиран је и Управни одбор, као извршни орган Савјета, кога чине представници Канаде, Француске, Њемачке, Италије, Јапана, Русије, Уједињеног Краљевства, САД, Предсједништва ЕУ, Европске комисије и Организације исламске конференције (коју заступа Турска). Управним одбором предсједава Високи представник.

Савјет се последњи пут састао 2000.године, у Бриселу. Од тада се састаје само Управни одбор, на нивоу политичких директора Министарстава спољних послова његових држава – чланица,  или њихових  амбасадора у БиХ.

Како Савјет није предвиђен Дејтонским мировним споразумом тако,  ни тај орган, ни његов Управни одбор  не могу доносити обавезујуће одлуке, тј. одлуке које производе правне последице Њихове одлуке нијесу обавезујуће ни за Високог представника, јер је он пуномоћник само Страна потписница Анекса 10, којим му је одређен мандат (овлашћења).

Конституисање и овлашћења Савјета и његовог Управног одбора представљају неовлашћено преузимање (узурпацију) надлежности Савјета безбједности УН и противни су поглављима VI и VII Повеље УН. Наиме, једино је Савјет безбједности овлашћен да доприноси мирном решавању спорова „чије трајање може да угрози одржање међународног мира и безбједности“ (уколико стране – државе чланице не могу саме да ријеше међусобни спор), те да предузима „акције у случају пријетње миру, повреде мира и аката агресије“. Такође, Савјет безбједности је једини надлежан да своја овлашћења за предузимање одређених активности ради одржавања или успостављања  међународног мира и безбједности,  у конкретној ситуацији, пренесе на другог.

Западним моћницима ни горе наведено противправно поступање није било довољно, па су Високог представника „обдарили“ додатним, тзв. бонским овлашћењима да: амандмански мијења Устав Републике Српске, те Устав Федерације БиХ; доноси, мијења и допуњује законе; смјењује легално изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима; одузима грађанска права и документа (узурпација судске надлежности – М.Г.) без права на правни лијек…Одлуке Високог представника се морају објављивати у службеним листовима (гласницима).

Оно што је најчудније, оваква овлашћења Високог представника не произилазе ни из одлука на засиједању Савјета, у Бону, децембра 1997.године. Наиме, Савјет је  закључцима само „поздравио намјеру Високог представника да користи свој ауторитет за тумачење (Дејтонског) споразума о цивилном спровођењу мировног решења доношењем обавезујућих одлука…“, између осталог, и привременим мјерама, када стране не могу да се договоре, као и другим мјерама које могу укључити и акције против државних службеника и функционера. И из Декларације бонског засиједања  недвосмислено произилази да Високи представник не може доносити, мијењати и допуњавати законе, већ само доносити одлуке привременог карактера и то из надлежности Предсједништва и Савјета министара. Декларација је политички и, као такав, правно  необавезујући акт. Правни основ за поступање Високог представника могу бити само Анекс 10 Дејтонског мировног споразума и одговарајуће резолуције Савјета безбједности УН.

Конституисање и овлашћења Савјета и његовог Управног одбора, те тзв. бонска овлашћења Високог представника, немају утемељење у Дејтонском мировном споразуму (Анекс 10), нити у међународном праву  и противна су општеприхваћеним стандардима представничке демократије и међународним документима о људским правима и слободама. Поред тога, нијесу у складу ни са принципом  суверене једнакости држава чланица УН (члан 2.став 1.тачка 1.Повеље). Њиховим спровођењем у дјело , БиХ је постала зависна држава, односно држава под међународним старатељством.

Поред наведеног, „бонска овлашћења“ су противна и Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969.године. По својој правној природи, Дејтонски мировни споразум је вишестрани међународни уговор, закључен сагласношћу воља делегација страна уговорница (Републике БиХ, Републике Хрватске и Савезне Републике Југославије (чији је Србија правни следбеник)), који се може тумачити само на основу аутентичног текста усаглашеног између страна уговорница, а мијењати и допуњавати само „споразумно између чланица“ (страна уговорница).

Користећи противправна овлашћења, Високи представници су, супротно Анексу 4 – Устав (БиХ) Дејтонског мировног споразума, преносили изворне надлежности ентитета (Републике Српске и Федерације БиХ) на институције БиХ. Ово се прије свега односи на изворну надлежност ентитета у области одбране и безбједности, те у области правосуђа и јавне управе.

У члану III став 1. Устава (Надлежност институција БиХ), прописано је да су у надлежности тих институција, између осталог, спољна политика, царинска политика, монетарна политика, финансирање тих институција…А у ставу 3. (Правни поредак и надлежност институција)  тачка а) (Закони) истог члана, нормирано је да „Све владине функције и овлашћења која нису овим Уставом изричито дата институцијама БиХ, припадају ентитетима“.

Такође, у ставу 5. тачка а) истог члана (Додатне надлежности), наведено је: „БиХ ће преузети надлежности за друге послове о којима се ентитети договоре…“

Претходно описано противправно поступање, усмјерено је на укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ у којој би српски православни фактор и позитивни утицај Русије били потпуно маргинализовани, што је дуговремени циљ западних моћника (Ватикан, Аустроугарска, Њемачка, В. Британија, САД…).

Веома је значајно супротстављање Русије, као сталне чланице Савјета безбједности, „именовању“ Шмита. Међутим,  утемељеном, чврстом и принципијелном ставу  руководства Републике Српске, неопходна је одлучнија подршка државне власти Србије, као Стране уговорнице Дејтонског мировног споразума.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: