Витештво је увек непоколебљиво стајање у истини; Вук Јовановић у „Српском св(иј)ету“

„Такав студиј на ком се стичу образовања о религији, до недавно код нас није постојао, а и у свету је то прилично нова ствар. До сада се религијом бавио социолог, антрополог, историчар, философ, теолог и свако из свог угла. Ово је један модернији у смислу да је скорашњи покушај да се религија проучавао као религија, не као додатак на друштво и теорију о друштву и стварности, и не као нека школа за побожност, као што су углавном теолошки факултети; него да се понуди неки шири опсег, нпр. ту имате професора економије који вам говори о вези економије и религије и на који се то начин може пратити, затим је ту философија религије, политикологија религије, мале верске заједнице, традиционалне заједнице, ислам посебно, православно хришчанство посебно, Библија… Широк спектар хуманистичких наука, где виђенији професори са наших простора долазе и деле са нама своја животна и професионална заиста драгоцена искуства. Наше друштво захтева један такав приступ“, рекао је у „Српском св(ијету“ религиолог и теолог Вук Јовановић о релативно новом мастер студијском програму на ком је могао да слуша у систематском подучавању професоре Богољуба Шијаковића, Дарка Танасковића, Љубомира Максимовића и друге.
На тему традиције и савременог свијета је рекао: „Нису све древне ствари ни смислене ни бесмислене зато што су древне, нити су све модерне смислене или бесмислене зато што су модерне“.
Говорио је о смислу традиције и њеном преображавање у цркви, о различитости које носи традиција поднебља, о страху од непоштовања традиције, и њеној љепоти. Осим о општим моментима, говорио је и о најбитнијим елементима који треба да буду центар хришћанског живота једног вјерника: тајнама причешћа, исповјести и посебно са освртом на пост.
О тајнама брака и крштења које се све више одлажу услед епидемиолошких мјера, и битности да се њима ипак приступи рекао је:
„Ова пошаст коју је донела корона је на више нивоа изазов, а један од њих је и како црква да организује свој живот, а да људи не буду угрожени ни здравствено ни духовно. Неки мој савет би био да се у максималној мери испоштују мере, али да оно што плаши оне који желе да приступе тој тајни прођу кроз сами обред са свештеником и виде који су то тренуци који оптерећују савест тих људи и да могу слободно да учествују у томе. Позвао бих и да будемо стрпљиви.

Можда неко ко је храбар, њега ће његова храброст и даље гурати у животу. Можда је ово добра паралела: у време прогона хришчана, било је оних који су стајали ту где је тешко и страдали због тога, а било је и оних који нису, а црква их није осудила због тога. Али ове прве је црква уздигла и њих се сећамо, а ових других се сећа Бог, можда ћемо и њих срести у Царству Небеском“.
Вук Јовановић је за Националну телевизију говорио и о нечему што би се могло назвати флескибилност у односу на пост, односно о томе шта су општи моменти за пост, а шта су изузеци; а затим је говорио о осјетљивој теми магијског приступа људи животу, па чак и у цркви, о издвајању техника вјежби до нивоа култа и о праксама других религија. У том контексту је говорио о старцу Тадеју и његовом искуству које нам је оставио у наследство.
Једно од битних питања на која можете да чујете интересантне одговоре је и да ли су свештеници престали да гледају своје парохијане као појединце, као и љекари и учитељи.
„Црква као целина није на многа питања дала одговор. По мом мишљењу, и боље тако, јер неке ствари морају да се решавају на индивидуалном плану. И када посматрамо како је изграђено учење цркве- управо тако. Христос није понудио учење, већ су низ ситуација које су они који су били са њим запамтили, па је на основу њих и мислима о њима, уз молитву Богу градили свој однос према следећим ситуацијама. То је током 2000 година трасирало један вредносни систем. Ипак, хришћанин никада не може да буде безбрижан. То је посебан дар, којим може да теши оне који су у проблему, али хришћанин треба да је увек на опрезу, али је много важно да будемо спремни и духовити.
Што се тиче ових биоетичких проблема, проблема између тога докле је све технологија стигла и да ли то претвара наше постојање у нешто што не би смело, ја бих рекао да црква чека и промишља. Оно што је сигурно је да за цркву свака људска личност настала чином зачећа“, рекао је вјероучитељ Јовановић о питањима вјештачке оплодње и нових технолошких достигнућа. Он је је на крају говорио и о свом искуству са средњошколцима као вјероучитељ у једној београдској гимназији, за које је закључио да је то врло животан однос са новим генерацијама.

Погледајте цијели видео на Јутјуб каналу ИН4С телевизије.

Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: