Витез слободе

У књизи „Витези слободе“ новинара „Политике“ Милана Шантића, објављене давне 1938. више него заслужено место међу корицама освојио је и Благоје Крушић.

Аутор је текст о Крушићу почео са Наредбом начелника штаба Врховне команде од 23. априла 1917. у којој се износе сва херојства наредника Благоја Крушића а на крају наредбе лично војвода Бојовић даје закључак: „Наредника Крушића износим за пример и извор јунаштва и похваљујем га целој војсци.“

Ипак, истина је да је месец дана раније Регент Александар лично одликовао наредника Благоја Крушића орденом Златне карађорђеве звезде са мачевима.

Наиме, 7. марта 1917. године Регент Александар Карађорђевић посетио је ровове српске војске на Солунском фронту. Том приликом официри су га упознали са херојским делима наредника Благоја Крушића и он је пожелео да га одмах упозна и поприча са њим.

Официри су брзо пронашли наредника Крушића и довели испред Регента Александра.
– Наредниче, чуо сам да си био храбар, па сам те звао да ми кажеш, је л си био заиста храбар?
– Ваше Височанство, то знају моји претпостављени и другови са којима сам учествовао у борбама.
– Ја желим да ми ти кажеш, јеси ли јунак?
– Височанство, ја могу казати да нисам кукавица, што ми не може и не сме рећи ни старији нити пак млађи. Моја се дела могу наћи записана у мојим јединицама.

Затим је наредник Крушић причао будућем краљу где је све учествовао и у којим ратовима. Када је овај завршио, Регент Александар скиде са груди златну Карађорђеву звезду са мачевима и прикачи је на груди нареднику Благоју Крушићу.

Шта би још желели поред овога да добијете од мене? Желите ли бити официр?
Височанство, моја је жеља слободна Отаџбина, а када дођемо у своју Отаџбину, сви ћемо онда бити газде и генерали.
Регент Александар се на ово насмејао, потапшао наредника по рамену и рекао:
– Живели такви ратници! Живели такви Срби! Увек дођите мени и тражите шта вам је потребно.

Разговор је записао и касније објавио новинар „Правде“ Милан Јеротијевић, па га не можемо сврстати у легенду.
Благоје је свој први подвиг учинио још 1912. године када је као четник код Воје Танкосића са једним одељењем од десетак четника успео да освоји Муратов гроб и том приликом зароби вод турских војника.

Тада је одликован сребрном медаљом „Милоша Обилића“ за храброст.

Већ јуна 1913. учествује у борбама код Криволака, Демир Капије, преко Голака ка Царевом Селу. У овим борбама у неколико махова се истакао, нарочито једном приликом када је заробио око двадесетак непријатељских војника.
Заслужено је одликован Златном медаљом за храброст.

У Први светски рат ступио је као наредник у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ познатијег као Гвоздени пук.
Учествовао је у борбама на Дрини, Космају, одбрани Београда.
Повлачио се преко Албаније, па 1916. године вратио са Крфа у борбе са непријатељем на Солунском фронту.

У Наредби којом смо почели текст, наведена су његова херојска дела са Солунског фроната:
1 – 25 септембра 1916 године при прелазу Црне Реке у извршењу јуриша на непријатељске редове, у рововима показао је особиту личну храброст, бацајући бомбе у ров, а потом гонећи са својом десетином разбијеног непријатеља.

2 – 6 октобра 1916 године северозападно од села Славице при јуришу његове чете, са десетином је упао у непријатељски ров, отео митраљез и лично убио бугарског официра код митраљеза.

3 – 29 октобра 1917 године на положају Чарке, када су Бугари вршили контранапад, наредник Крушић показао је изванредну храброст, бацајући бомбе на непријатељске наступајуће трупе, када је и рањен.

Наредника Крушића износим за пример и извор јунаштва и похваљујем га целој војсци.
Врховни командант Његово Краљевско Височанство

Престолонаследник Александар благоизволео је за ова дела подарити нареднику Крушићу златан војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима.
По заповести врховног команданта Начелник штаба – ђенерал, П. Бојовић, с. р.”

Благоје Крушић је након ратова у својој исповести новинару Милану Шантићу, описао како је добио и високо француско одликовање:
„Почетком априла спремамо се да прославимо Ускрс. Дође наређење да се сва моја ратна документа пошаљу Врховној команди. Неколико дана после тога ето ти генерала Гиоме са нашим командантима. Тражи мене.
– Ево ти, јуначе, француско ратно одликовање. Ово треба вечито да носиш.
Тако сам добио и француски орден “Медал милитер”, како ли се већ зове.“

Након ратова Благоје Крушић је радио као жандармериски водник све до 1931. године када је пензионисан.
„Нисам могао више да издржим. Често ми се јавља нека светлост пред очима… Све улица игра преда мном кад пролазим, тресу ми се зенице. Нарочито кад се мења време.

Али живим, хвала Богу. Сад су дошли млађи и бољи од нас. Они само из приче знају за наше невоље. Али боље је да то увек остане само далека прича за њих него да и они прођу онај пут који смо ми морали да прођемо.“

Сањао је Благоје Крушић да старост проведе у миру и слободи за коју се годинама тако херојски борио али судбина му није дала мира.
Августа 1944, стрељан је од припадника ОЗНЕ као непријатељ нове народне власти и агент Равногорског покрета Драже Михаиловића.

Његове кости још нису пронађене а ратна одликовања су му опљачкана.

Рехабилитован је тек 13. јула 2007. године решењем Окружног суда у Нишу.

Извор: Милан Богојевић, Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: