Византијско појање и византијски василевси отварају 7. Фестивал Ћирилицом

Седмо издање Фестивала „Ћирилицом“ почеће у сриједу, 23. августа у 21 час концертом „Византијско појање“ на којем ће наступити појци Верица Ожеговић и Милица Алексић, а потом програм наставља причом о византијским василевсима од Константина II Великог до Константина XI Драгаша, уз учешће Мираша Томовића, Душана Крцуновића и Бориса Брајовића.

Као жива умјетност која постоји више од 2000 година, византијско појање је значајна културна традиција и свеобухватан музички систем који чини дио заједничких музичких традиција развијених у Византијском царству. Истиче и музички побољшава богослужбене текстове, најприје Грчке православне цркве а потом и у црквама осталих православних народа у којима се то појање изучава и практикује. У Српској православној цркви оно се изводи превасходно на црквенословенском језику и нераскидиво је повезано са духовним животом и вјерским обичајима. Византијско појање увршћено је на листу нематеријалне културне баштине организације УНЕСКО.

На репертоару Византијског дуета у саставу: Верица Ожеговић – водећи, мелодијски глас и Милица Алексић – пратећи глас – исон, је неколико композиција које датирају из различитих периода развоја византијске музике. Од „Ниње сили“ која датира из 13. вијека, преко „Достојно јест“ древне пјесме у 1. гласу посвећене Богородици па до „Всјакоје диханије да хвалит Господа“ композиције из 19. вијека. А њихов наступ биће отворен са „Господи возвах“ и „ Да исправитсја“, као и сваки појачки „наступ“ на Вечерњем богослужењу у свим православним храмовима.

Ко су били византијски василевси?

Како наводе историјски извори василевс је била титула византијских царева, почевши од 4. вијека па све до пада Византијског царства 1453.године. Према једном од основних принципа византијске царске идеологије, василевс је божји изасланик на земљи и, сходно томе, господар хришћанске васељене. Заштитна боја василевса је била пурпурна. Рађали су се у палатама од пурпурног мрамора, носили одјећу упадљиво љубичасто-црвене боје, која је давала могућност да поданици, приликом најважнијих хришћанских празника, лако уоче кључну фигуру – византијског василевса. Било је уобичајено да и саркофази у којима су почивали византијски василевси, буду израђени од мрамора пурпурне боје.

Иначе, они су углавном сахрањивани у цариградској Цркви светих апостола, која је све до василевса Константина VIII служила као нека врста царског маузолеја.
Дугачка листа владара, који су се смјењивали од 324. до 1453. године, то јест од Константина II Великог до Константина XI Драгаша Палеолога, броји више од деведесет василевса. Међу њима је било великих и генијалних царева, али чињеница да је био последњи, као и његово држање током опсаде Цариграда, Констанина XI Драгаша (по мајци потомка лозе Немањића) претворило је у митску личност, односно у Бесмртног Цара, како га је назвао Доналд Никол, чувени византолог са британског Краљевског колеџа. Најпознатија легенда која се везује за Константина XI Драгаша је она о Мермерном цару која каже да Константин приликом посљедњег јуриша није погинуо, већ га је од смрти спасао анђео који га је успавао и претворио у мермерну статуу. Затим га је однио у пећину која се налази под Златном капијом да ту спава и чека да хришћани поново ослободе Цариград. Према овој легенди, он ће се тада пробудити и предводити их у завршној борби, послије чега ће ући у град кроз Златну капију, ону кроз коју су византијски цареви тријумфално улазили у град.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: