Вјечити младићи и дјевојке беранске гимназије

Пише: Милија Пајковић

У вријеме масовне свјетске хистерије, у вријеме разних подјела, у јеку превирања политичких, економских и друштвених прилика и неприлика у свијету, али и код нас у Црној Гори, у вријеме вртоглавог раста цијена који је у већини случајева сасвим неоправдан, у вријеме кад морал доживљава своје тешке дане, искрао се из свег тог вртлога један на први поглед обичан догађај, али истовремено и веома необичан, као кад се, рецимо, путник намјерник рано у зору искраде из куће да не разбуди укућане или као кад се дјеца искраду из соба да би играли своје игре – наиме, управо на Видовдан, некадашњи ученици и ученице чувене беранске гимназије из генерације школске 1956/57. године, састали су се у својим Беранама да прославе 65 година откако су окончали средњошколско учење!

Позиву за дружење и виђење се нијесу, наравно, сви одазвали – неко се није могао појавити због здравствених тегоба и бремена година које отежано носе на својим плећима, неко је био спријечен због других оправданих разлога, али је међу њима и оних који и раније нијесу били превише вољни за таква дружења, из њима само познатих разлога, што, уосталом, није нешто ново или непознато.

Међутим, никакве препреке нијесу постојале да се у гимназијској згради, на прозивци, не појаве Славка Лончаревић, Нада Ђурашковић, Милоје Вуковић и Миомир-Мико Пајковић. Њихово присуство је било сасвим довољно да окупљање и успије и да се овакав значајан чин, а уједно и први, што се тиче збира љета, у историји беранске гимназије и школства уопште, означи на један прави начин.

Некадашње матуранте је у име представника ове беранске школске установе дочекала Љерка Петковић, професорица књижевности, која је пожељела добродошлицу и преузела улогу домаћина; послије минута ћутања у знак одавање поште преминулим школским друговима и предавачима, присутним су се обратили Славка Лончаревић и Миомир-Мико Пајковић, уједно и покретачи овог дружења, који су на танан и лирски начин обновили успомене на ђачке дане. Посебно су се осврнули на чињеницу да им, поред осталих, много недостаје њихов професор, с којим су се дружили пригодом прославе 60 година од матурирања, академик др Миомир Дашић, који је, у међувремену, уснуо у Господу, као и Јован Лабан, поријеклом из Грачанице, који живи у Смедеревској Паланци, који је до последњег трена, упркос породичној трагедији која га је задесила прије нешто више од годину дана ( смрт сина јединца) мислио да ће успјети да стигне у свој завичај и да види своје другове и другарице. Међутим, добродушни и мирни Јово, овог пута је остао оправдано у Смедеревској Паланци, али се зато тог дана у више наврата чуо путем телефонског јављања са својим школским друговима и другарицама.

У наставку, своје пригодне пјесме рецитовали су пјесници Љерка Петковић и Дарко Јововић, а они и Милија Пајковић поклонили су слављеницима своје књиге.

Послије обиласка учионица, кабинета и библиотеке сви су се упутили ка оближњем Лушцу, гдје су обишли дестилерију и фабрику за производњу сокова и џемова са сушаром, власништво управо Миомира Пајковића, који показује својим дјелом да се неко и у тако позним годинама може озбиљно бавити таквим пословима. Пајковић је својим некадашњим саборцима, што се учења и дружења тиче, уручио пакете својих производа.

И, коначно, као што је то и обичај, дружење је настављено у једном од беранских ресторана, уз обилну храну и пиће и наравно уз приче које су ницале саме до себе.

Славка Лончаревић (дјевојачки Богавац), професорица биологије, некадашњи омиљени предавач и у беранској Другој основној школи, као и у Београду, Нада Ђурашковић (дјевојачки Јоксимовић), професорица историје, која је свој педагошки рад започела далеке 1961. године управо у беранској гимназији, Милоје Вуковић, дипломирани правник који је радни вијек провео у Параћину, а вратио се у своје Беране и Заостро, као и др Миомир-Мико Пајковић, дипломирани машински инжењер и неуморни прегалац, на прави начин су показали и доказали да су вјечити младићи и дјевојке беранске гимназије!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: