Вјечно понављање истога

Пише: Емило Лабудовић

Велики Ниче је овом једноставном реченицом (а све генијалне ствари су у суштини једноставне) сажео цјелокупну историју човјечанства. Додуше, он се тим ставом супроставио оној чувеној Хераклитовој „Panta rei“, чијој је дубини и смислености такође скоро немогуће наћи фалинку, јер „не може се два пута ући у исту ријеку“, али смисао и бесмисао историје људске цивилизације свједочи да је Ниче био ближи истини. Мада се то Ничеово „исто“ кроз вријеме јављало и јавља другачије обучено, мотивисано, правдано или нападано, тумачено као позитивно или негативно, његова есенцијална суштина остаје непромијењена. А та непатворена суштина тока људске историје може се сажети у двије ствари: глупост и мржњу. Све друго је само другачије паковање једног те истог. Вјечно понављање истог!

Што се глупости тиче, за њу је Анштајн, тај велики геније, рекао да је она, уз свемир, једина вјечна категорија (мада је саркастично додао да за свемир и није баш најсигурнији). А мржња? Тој свеопштој људској патолигији, толико разуђеној по свим параметрима, ни највећи мислиоци, идеолози, филозофи и практичари нијесу нашли заједнички именитељ, подесан за јединствено дефинисање. Испољавла се, и још увијек испољава у толико облика и појава да се понекад чини новом, незабиљеженом, али кад јој се зачепрка „под кожу“ лако се препознаје њено прастаро, атавистичко лице и њен праисконски смрад на зло и несрећу.

Ако се мржња и не да, бар не лако, разврстати ни обликом, ни просторно ни временски, није проблем закључити на којем је пољу највише бујала и кроз вријеме жњела милионе људских глава. То поље је религија. Иако скоро све свјетске религије у својој основи имају љубав, како унутар заједнице тако и према другим заједницама, мржња заснована на религијској нетрпељивости потпаљивала је и још увијек пали највеће ратне пожаре, унутрашња разрачунавања и егзодусе „друговјерујућих“. Од Велике Инквизиције, погрома шпанских Јевреја, преко Кристалне ноћи, концентрационих логора па све до најновијих егзодуса читавих народа, вјерска мржња, упакована у различите форме, као крајње исходиште имала је страдање, крв, патњу и зло.

Најжешћим унутрашњим сукобима и највећем степену нетолеранције кроз историју била је, и још увијек је, хришћанска црква. Осим прве, и најдубље, подјеле на католичко и православно крило, временом су и једно и друго била изложена катаклизмичким потресима који су их дрмали и цијепали на бројне мање или више затворене, самосвојне и самодовољне цјелине. Тај процес, на жалост, траје и данас, и упркос Христу, крсту, јеванђељској љубави и темељној хришћанској поуци која налаже да „љубимо непријатеље своје, благосиљамо оне који нас куну, чинимо добро онима који нас мрзе и молимо се Богу за оне који нас гоне“ (Матеј: 5:43-44), крваве колоне, јаме безданице, душегупке, маљеви, ножеви, србосјеци… били су најчешћи израз те братске и хришћанске „љубави“ и најогавнији одговор оној Христовој „да смо сви његова дјеца“.

Хришћанство уопште, а православље нарочито, одувијек су, а и данас су, мета најотровнијих насртаја са свих страна. Након фашизма, потом комунизма, затим агностицизма који се као колера шири човјечанством, вјера и њени организациони облици данас су изложени беспоштедном негирању не само њене филизофско – религијске суштинеђ, већ и вјере као културног и егзистенцијалног концепта. Прије неки дан је швајцарска парламентарка, Санија Ахмети, поријеклом из БиХ (???) плакат са ликом Богородице која у наручју држи Богомладенца, искористила као мету за вежбање пуцања. Још увијек су у сјећању и она три запаљена крста у близини Грачанице, наводно у функцији умјетничког израза, а још већем ругању и умјетност и православље били су изложени током једног од последњих цетињских Бијенала када је умјетник (???) из Албаније изложио икону на којој је био људски измет. Умјетнички – није него. Умјетник – још и мање.

Сви ови спорадични инциденти само су беочуг ланца којим се православље покушава задавити. Напад на кијевски коријен Руске православне цркве, понашање Васељенског (НАТО) патријарха, расколи у бићу Српске и других православних цркава, много су шири фронт насртаја на Православље, како га год ко доживљавао. Коначан циљ, многи у то вјерују, није само разурање Православља већ вјере уопште. Мада настојање да се поништи и оспори Бог као демијург свега није од јуче, није чак ни од чувеног Ничеовог узвика „Бог је мртав“, овдје више није ријеч о његовом оспоравању са становишта филозофије и науке. Мада двојност научног, доказивог и опипљивог, на једној, и оног оностраног, метафизичког, оног што се не да објаснити ни једним физичким законом, није од јуче, рекло би се да се и наука и религија све чешће сусрећу, помјерајући линију раздајања ка тачки сусрета и разумијевања. Још Тесла је говорио о вишедимензионалности свијета у којем јесмо, тврдећи да постоји „нешто“ у прапочетку свега, нешто што није могло настати само од себе и еволуцијом „нечега“ већ да је та „божја честица“ клица – заметак васцијеле васионе.

Али, данашњи негатори, неспособни да одговоре овим непознаницама, прибјегавају лакшим, простим, често простачким, методама да вјеру и вјернике не оспоре већ извргну руглу, насрћући на њих најпрљавијим и најприземнијим средствима. Био Бог мртав или не, био замишљен или доживљен овако или онако, он је неопозиви разлог, смисао и последње уточиште милионима и милионима људи у свијету и самим тим  мора бити поштован или, у најгорем случају, остати интимно право оних који су изабрали да му вјерују. И зато нема оправдања, нема те умјетничке или било које врсте слободе у коју се могу сврстати бласфемија и насиље којима су изложени вјера и вјерујући. У Бога, чији год био, можете да вјерујете или не вјерујете, у Бога не морате да вјерујете, али Бога морате поштовати! Јер без њега, вјеровали му или не, цивилизација би била „једна стока грдна“, животињско крдо без коријена, без смисла и без орјентира за будућност. Био он један или не, био на почетку или на крају свега, не био уопште или био игнорисан или оспораван науком, Бог није и не смије бити нешто у шта се пуца, нешто чији симболи горе ватром паклене мржње или нешто по чему се, да опросте читаоци – животињски сере.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: