Вјенчање Јелене Савојске: Црна Гора у записима италијанских новинара и путописаца 19. вијека

Како су италијански путописци и новинари видјели Црну Гору у периоду од 1896. до 1906. године, те како се тај наратив мијењао као одраз потребе да се Црна Гора прикаже као достојна домовина будуће италијанске краљице Јелене Савојске, тема је којом се бавила у свом истраживању ванредна професорица Филолошког факултета проф. др Оливера Поповић.

Њен научни рад, Дискурс о напретку у италијанским путописима о Црној Гори, објављен је у међународном часопису Примерјална књижевност. До XIX вијека, наводи Поповић, Црна Гора је за Италијане била релативно непозната земља и не нарочито привлачна дестинација за путнике због потенцијалних опасности и тешкоће путовања. Они ријетки који су били у прилици да је посјете, попут Бартоломеа Бјазолета, тршћанског ботаничара који је на Цетињу боравио у пратњи саксонског краља Фридриха Августа II 1838. године, доживљавали су тај боравак као јединствен догађај:

„Са задовољством смо се окретали за собом да из даљине поново видимо сурова, али дивна мјеста која смо посјетили у Црној Гори и којих смо се толико плашили, готово се питајући да ли смо тамо горе заиста били“ (Биасолетто, 117).

Италијани су до седамдесетих година XIX вијека Црну Гору упознавали кроз преводе француских и њемачких путописаца, који су је приказивали као егзотичну земљу, често изложену временским непогодама, чији је културни простор у значајној мјери контаминиран оријенталним утицајима и чији се владар прије могао упоредити са средњовјековним суверенима него са савременим властодршцима.

Током Црногорско-турског рата (1876–1878), италијански путници попут новинара Евгенија Поповића и посланика Алфреда Серисторија писали су о Црној Гори, величајући патриотизам, храброст и моралне вриједности Црногораца. Њихови прикази су допринијели стварању јуначког дискурса у Италији, представљајући Црногорце као храбре борце за слободу и независност, а не као примитивне разбојнике.

Вјенчање на двору: Валцер и црногорско коло

Изненадни пораст интересовања Италијана за Црну Гору крајем XIX вијека директно је повезан с династичким браком Савоја – Петровић. Ово орођавање са малом, сиромашном балканском књажевином од приближно 200.000 становника било је мотивисано комбинацијом еугенетских и политичких фактора. Широко распрострањено увјерење да су претходни сроднички бракови „ослабили“ кућу Савоја усмјерило је избор на принцезу „здраве крви“ (Барнесцхи, 15). Осим тога, италијанске дворске и дипломатске службе су брак видјеле као стратешки потез за јачање политичког и економског утицаја Италије на Балкану, и, посредно, за успостављање ближих односа са руским двором. (Сирцана; Бурзановић, Црна Гора, 202, 207).

Најава вјеридбе краљевског пара на Цетињу (август 1896) изазвала је талас италијанског интересовања за Црну Гору. Новинари су похрлили у ову земљу, желећи да је истраже и извјештавају о разним аспектима живота у њој. Осим у низа дописа, многи од њих убрзо су своја искуства уобличили и у монографске публикације. Након церемоније вјенчања у Риму (октобар 1896), научници и људи различитих професионалних профила такође су посјећивали ову земљу, накнадно објављујући своје утиске у путописима. Династички брак одиграо је одлучујућу улогу у обликовању перцепције Италијана о Црној Гори. Тако се у дјелима објављеним између 1896. и 1906. године уочава појава дискурса о напретку, односно истицање свих оних активности које је Црна Гора од међународног признања независности на Берлинском конгресу (1878) предузела како би се могла сврстати у ред цивилизованих земаља. Док су се ранији путописи о Црној Гори првенствено бавили њеним природним љепотама, аутори који су крајем XИX вијека посјећивали ову земљу усмјерили су пажњу на реформе које је спровео црногорски владар Никола И. У описима мале балканске књажевине наглашавани су све већа урбанизација и напредак у култури, законодавству и разним аспектима друштвеног развоја.

[…]

„Процес модернизације који се одвијао у Црној Гори, према описима италијанских аутора, био је видљив и у животном стилу владајуће породице Петровић-Његош. На примјер, новинар Адолфо Роси је примијетио да кнежеве резиденције краси модерни намјештај увезен из европских земаља, а да је главни кувар дворске кухиње био Француз. Његов колега Вико Мантегаца је забиљежио да су књажеве кћери путовале у Беч и друге европске метрополе како би куповале модерне тоалете. Приказујући књажеву породицу на овај начин, аутори су покушавали да испуне очекивања италијанске публике, вјероватно монденских кругова који нијесу са симпатијом гледали на одлуку италијанског престолонасљедника да се ожени принцезом из тако мале, сиромашне и политички слабо утицајне земље. Ипак, аутори су настојали да истакну способност књажеве породице да пронађе мјеру у својим модернистичким тенденцијама и не одвоји се од народних традиција. Тако Марио Борса одаје признање способности црногорске династије да вјешто споји отмјеност дворских церемонија с „примитивном једноставношћу“ народа. Илустровао је ову тврдњу описом бала поводом прославе вјеридбе, на коме се плесао валцер и играло црногорско коло, док су у музичком програму учествовали и ромски свирачи. (Борса, 31). Поред дворских церемонијала, италијански писци су описали и прославе за обични народ. Борса даје опис „народне вечере“ коју је принц Данило приредио након одласка италијанског принца. Током овог јединственог окупљања, храна је умјесто на тањирима, сервирана на лишћу, без прибора за јело, а славље је завршено народним колом, наводи се у раду.

Италијански путописци о Никшићу, Цетињу и Подгорици

Аутори попут Ђузепеа Маркотија, Арманда Перотија и Патрика Мек Свинија описали су Цетиње крајем 19. и почетком 20. вијека као град који се развија, с нагласком на његову једноставност, чистоћу и културни напредак. Маркоти каже да личи „некој пристојној италијанској варошици“, док га Пероти назива „градом снова“. Ипак, каснији аутори, критиковали су претјерану модернизацију града. Девет година након вјенчања краљевског пара, 1905. године, фирентински новинар Силвио Гели тврдио је чак да је Цетиње претјерано модеран град, са „превише фракова, цилиндара, одликовања“ (Гхелли, 56). Италијански аутори су писали и о напретку градова у унутрашњости Црне Горе, истичући побољшања у инфраструктури, изградњу зграда и фабрика, успостављање поштанско-телеграфске службе и оснивање културних институција. Док је Марио Борса хвалио љепоту Ријеке Црнојевића упоређујући ову варошицу на Скадарском језеру са швајцарским градовима, Ђузепе Маркоти је био критичнији, фокусирајући се на неке недостатке попут лошег квалитета појединих производа и структура за путнике.

Подгорица је виђена као трговачки центар на раскршћу Истока и Запада, с мјешавином култура, док је Никшић назван „црногорском Фиренцом“ због чистоте језика којим се у овом крају говори, а који је у основи Вукове језичке реформе… Антонио Балдачи је истакао и да су се на Приморју већ осјећале благодети цивилизаторског дјеловања црногорских власти јер се успјешно стало на пут обичају крвне освете, пљачкашким походима, паљењима и нападима.

Више занимљивих детаља о писању италијанских путописаца 19. вијека о Црној Гори, доступно је у научном раду професорице Оливере Поповић Дискурс о напретку у италијанским путописима о Црној Гори, објављеном у међународном часопису Примерјална књижевност.

Информације о раду преузете су из Листе научних радова Универзитета Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: