Вјера отаца
Јереј Огњен Фемић
Пише: Јереј Огњен Фемић
Ко су наши оци? Ко су творци наши? Коју вјеру вјерујемо? И каква је била вјера наших отаца
Бог се са нама упознао преко наших отаца, они су први у Њега повјеровали. А и ми се са Богом истом вјером упознајемо, јер упознају нас са Богом наши преци. Први је повјеровао у Христа Бога наш праотац Симеон или Њемања, а отац наш Сава, син Немањин са Богом склопио савез, да ће српска црква вјеру православну чувати до краја вијека и свијета, у свој својој љепоти и чистоти.
Бог се нама кроз нашу историју као и код Јевреја јављао преко наших отаца и тако општио са својим народом. Српски народ тако постаје изабрани Божији народ. Нису само Јевреји изабрани Божији народ, већ сваки народ у коме Бог налази обиталиште је изабран Богом. Изабрани смо јер Бог налази у српском народу Светога Саву, који мири браћу, налази светог Василија који мири браћу и народ, налази светог Петра Цетињског који је као и сви до њега миротворац.
У јеванђељу се каже: “Блажени миротворци јер ће се синовима Божијим назвати”! Бог њих налази у српскоме роду, а ми Бога налазимо преко њих међу нама. Они су свједоци Божији у нашем народу. Наши оци видјеше и повјероваше, и нама на чување оставише њихову вјеру. Ми смо се као народ очували кроз разна ропства, јер смо вјеру отаца чували. И сада смо на искушењима да се одрекнемо и отаца и вјере. Било је и таквих примјера кроз историју. Тад су се славили и цијенили не миротворци, тад се неки други Сава славио, који је разапињао Бога, и Бога и брата.
Тај Сава није мирио, већ завађао. И дан данас то ради. Тај Сава није хтио да је син Божији, већ је један од оних који кличу “распни га распни”. Питање је који је наш отац и праотац, кога Саве смо ми род. Ако држимо се вјере отаца, и славимо крсну славу, и тиме дочекујемо Бога и свеце у наше домове, тада настављамо савез са Богом и чувамо вјеру отаца и предајемо је потомству. Тада припадамо српскоме роду, Божијем роду. Тад смо потомци Немањини и Савини, и још хиљаде других светитеља који посташе синови Божији.
Бити Србин прије свега значи бити чувар вјере, која је међу нама осам стотина година! Бити Србин значи, очувати очеву вјеру!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Своју српску свијест изразили су најшире масе западних Срба у својој јуначкој пјесми. То је њихова књижевност. А изразили су је радикалније но други Срби, јер се србинско име не помиње ни у једном србском подручју у народној пјесми, колико у западном Србству. У Вуковим пјесмама из тих крајева чести су стихови: „Србљи турску кидисаше војску. Од Србаља нико не погибе, Зачуло се у србске Kотаре…На се метну србско одејело.Састаше се и Србљи и Турци…Вино пију и Србљи и Турци…“ У збирци проте Н. Беговића, Бановца, налазе се ови стихови: „Дворио сам србинскога краља, Србског цара Силнога Душана… Трећу даје цару Србинскоме…Ту је клобук србског Патријаре…“ У пјесми о освети манастира Рмња, на међи Босне и Лике, који су Турци спалили, пјева се: „Ударила зорна Србадија, Са свих страна бију Србљи Турке…Од Србаља мало ко погибе. Весело се Србљи повратише И манастир Рмањ осветише.“
Ванредно свједочанство снаге србске народне свијести је пјесма успаванка, коју је баба Лаја Kоруга, из Садиловаца на Kордуну, пјевала уз колијевку свог унучета. Она гласи:
Србска вјера погинути неће,
Србска слава потамнити неће,
Цар се Лазо заборавит неће,
Обилић се прегорјети неће,
Југ се Богдан спомињати оће,
И Kосово поље жалостиво,
Док је сунца и док је мјесеца.
Бранковић се проклињати оће,
Док Србина на свијету имаде.
Два професора будимског Универзитета, Пилер и Митербахер, пропутовали су, у другој половици осамнаестог вијека, Славонију и објавили путопис 1783 г., под насловом: „Пут кроз пожешку славонску покрајину“. У тој књизи казж како је народ ванредно опјевао у пјсмама славна дјела својих краљева и деспота. И М.А. Рељковић, Славонац, у свом „Сатиру“ спомиње како су Славонци опјевали Kраљевића Марка. Наводи за примјер и пјесму о диоби Јакшића и како су Јакшићима често долазили гости: „Походише сријемски кнезови И сам главом србски цар Степане.“
Овој јакој народној свијести два су разлога. Ови Срби долазили су из централних србских области, гдје је настала србска држава и развила се српска народна пјесма и из Босне, где је српска свијест била толико јака, да је није могла пригушити ни Римокатоличка црква, па се и банови римокатолици Матија Нинослав и Стјепан Kотроманић осјећаху Србима. На другој страни, насртаји Римокатоличке цркве и настојања да те Србе поунијати и поримокатоличи и одроди изазвали су реакцију српског народољубља. Тако су своје православно Србинство наглашавали и у народној пјесми више но игдје други Срби, који нису били оволико угрожени. А то се појачало још услед снажења старчевићанства међу Хрватима које ће најопакији израз добити у усташком нацизму. Угрожени, западни Срби хтјели су да их све око њих подсјеца сваког дана на њихову православну истовјетност и истрајност у подивљалом мору прозелитског инославља, на њихово светосавско Србство. Зато су везли на јастучићима, ћилимима, пешкирима, капама српски грб и заставу и изрезивали на дувањарама, гуслама, преслицама, чутурама, тањирима дрвеним, штаповима српска знамења. Жене су носиле мараме, оивичене тробојком, а сељаци често тробојком оивичавали кровове, састављајући је од црвеног, плавог и бијелог цријепа.
У јавности су се често употребљавале фразе и ријечи: „Србине брате“, „Србине Србаковићу“, „Србине и српски сине“, „Србин до Србина“, „Србендо“, „Србекањо“. Тако су постале и ријечи „србовати“, „челик- Србин“, које и данас користимо. Све скоро новине србске имале су у наслову Србство: „Србин“, „Србска Ријеч“, „Србобран“, „Српски Глас“ итд. То данас многим европејски и космополитски омлачалим Србима из Србије, долази смијешно и претјерано, само зато што они данас нису толико угрожени. У Црној Гори, Српској Крајини и Босни и Херцеговини то је вјековима била појава природна, логична и свештено озбиљна. Али данас евроатлантско идолопоклонство и у том дијелу Србства ствара ново зло домаће, аутошовинистичку „елиту“ наших нових расрбица…
Свети Симеон Немања и Свети Сава Немањић су оци који су нас као народ Божији са својом помјесном Црквом, Црквом језика српскога, у Христу родили и на спасење нам завјештали Христов Јеванђељски Наук, посвједочен сопственим примјером, по угледу на Христа саможртвеним до смрти и послије смрти… Ми смо њихово сјеме, прије свега духовно, чеда Светога Саве и Симеона у Христу Спаситељу, заливано и одњеговано старањем најсветијих њихових синова у свим нашим нараштајима…