Вјеруј ми, последња љубави, немогуће је вољети последњи пут у вјечности…
Мика Антић; фото: luftika.rs
Шта могу ја да кажем о топлом оку извора, тако сабласно пречистом и тако глатко гордом?
Мирисало је на нешто дјевичанско и опоро. На надријеманост и гипкост. Тако се, ваљда, одливају све споре древне мисли и тамна мудрост дубине која у себи носи нешто још дубље и давније. Поскидали смо одјећу и скочили у воду. Вријеме, за које постоји извјесна нада да протиче, умирило се и згрушало у погашеним плићацима.
Ронили смо и тражили. Сада нас је било четворо: двије мреже и два тијела. Њена је ловила мене, моја је ловила њу…
У претходним животима, што су ми се догађали последњих дана априла и прве недеље маја, у огледалу воде упознао сам лице њене дјетиње душе. Сад сам је додиривао од табана до косе и осјећао, глатко, како по мени оставља свој лелујави рукопис.
На другом крају извора дјевојчица се грчила обавијена копреном моје трепераве њежности. Допливао сам до ње, пробио се кроз мрежу и начинио тијелом кавез од загрљаја. Мреже су се замрсиле и помијешале нити.
Умјесто да нас улове, ми смо уловили њих. И мотали смо у води моји душу на њену и њену на моју. И први пут сам схватио да је ово, што чинимо, много веће од љубави. Да пливамо кроз вјечност…
…Вриједи ли се упустати у тумачење ствари којима нисмо у стању да сагледамо обим?
Милијарде су година потребне да се попнемо уз окомиту будућност до неких кристалних врхова начињених од жеља. Јер огромно је обнављање тог својеврсног чуда које се зове: нас двоје.
У измаглици далеког, баш као и сад, овако, спусти ми полако главу на неко сјутрашње раме и загледај се пажљиво у плаве барице неба.
Ако се ти не појавиш, неко ће умјесто тебе чекати тамо да прими и да пренесе поруку. Ако се ја не појавим, неко ће други продужити то што се зове бескрајно.
Вјеруј ми, последња љубави, немогуће је вољети последњи пут у вјечности…
*
Мирослав Мика Антић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
