Вјешти звуци дивнијех гусалах

Пише: Драган Р. Млађеновић

Мало је народа у свету на које је једна „музикална справа“[1] тако дубоко, темељно и, рекло би се, судбински деловала на душу и биће, као што су гусле код Срба. Овај једноставни средњовековни инструмент са једном цревном жицом (у неким српским крајевима са две), и једноставним гудалом, био је од најстаријих времена пратилац јуначке песме у десетерцу. Пишући о српским народним песмама, славни Јохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe, 1749–1832) је уочио да „оне теку једноставним тоновима које се не могу ухватити у правилну музику“.[2] Фон Гете, Јакоб Грим (нем. Jacob Grimm, 1785–1863) и други истакнути песници и филолози у српској јуначкој песми певаној уз гусле препознали су и нашли узвишену уметничку лепоту равну класичној грчкој песничко-музичкој уметности. Српска јуначка песма је, истина, исказана другачијим стихом (некласичним десетерцем) и другачијим литерарним средствима, али је ипак задржала све оно што је красило непоновљиву старогрчку поезију и непревазиђену грчку трагедију. Свака српска јуначка песма би, дакле, могла да почне првим стихом Хомерове „Илијаде“:  Срџбу ми певај, богињо, Ахилеју, Пелеја сину погубну.

Српске гусле и песме које су оне пратиле ушле су у европску књижевност на велика врата већ у другој половини 18. столећа. Захваљујући публикацијама у којима су објављене „илирске“ народне песме у књигама као што су: Разговор угодни народа словинскога (1756) фра Андрије Качића (1704-60), Viaggio in Dalmazia („Путовање по Далмацији“, 1774) Алберта Фортиса (1741-1803)  и Stimmen der Völker („Гласови народа“, 1778) Јохана Готфрида фон Хердера (Johann Gotfrid von Herder, 1744–1803), гусле и песме „илирског народа“ су постале популарне широм Европе.

Чим је као избеглица крајем 1813. стигао у Беч,  27-годишњи Вук је поменуте три књиге као пример за угледање добио од Јернеја Копитара (1780-1844), угледног царског филолога научног ранга. Тада је Вук схватио да су српске гусларске  песме, подцењене и презрене од стране српске учене господе (Сава Текелија је у једној подругљивој песми ускликнуо: „Слепачке гусле Орфеју зар/ Лира да буду!“,)[3] постале су, напротив, у образованим европским круговима веома цењене.  Зато се Вук сместа бацио на посао да што више оваквих песама „стави на хартију“.

Понајвише под утицајем фон Хердерових „Гласова народа“ (1778), учени песник Лукијан Мушицки (1777–1837), најпре професор Карловачке богословије, затим шишатовачки архимандрит и на крају владика Горњо-карловачки, почео је да се занима и за српско усмено песништво.  Године 1803. писао је Исидору Путнику да му забележи шта зна о „простом народа нашег спевању… оно што народ увеселенија свога и разговора (ради) пева и казује“. Исти захтев Мушицки је поновио  и пред својим ученицима Карловачке богословије, међу којима је 1805. године био и Вук Ст. Караџић (1787–1864), па то спада у прве подстицаје које је даровити Вук још пре додира с Копитаром у Бечу добио у овом правцу. Касније, Мушицки је и даље показивао жив интерес за народне песме и усмену књижевност. Анализом песама које је Вук објавио у три збирке (Лајпциг 1823. и 1824. и Беч 1833),  Теодора Петровић,  професор књижевности у Карловачкој гимназији, утврдила је да је више од стотину песама забележио Вуков учитељ, архимандрит Шишатовачки Лукијан Мушицки,  и свом бившем ученику ставио на располагање кад је овај у два наврата (1815. и 1816) долазио код њега у манастир Шишатовац испод Фрушке Горе.[4]

Каква је, иначе, мука Вук био за неодлучног и туђинским образовањем оптерећеног Лукијана Мушицког, то је најбоље знао овај култивисани и учени полиглота, смерни професор Карловачке Богословије, а затим скрушени протосинђел Митрополије Карловачке, архимандрит Шишатовачки и, најзад владика Горњо–Карловачки. Мушицки је био најистакнутији псеудо-класични српски песник, а  колико је био цењен у своје време, говоре ласкаве оцене и надимци: за Копитара је Мушицки био „Српски Хорације“, за Шафарика „Кнез српских песника“, за Његоша „Геније Рода“, за Даничића „Отац новије српске књижевности“. Иако је слављен од најзнаменитијих књижевника свога времена, Мушицки се потајно дивио свом бившем ученику Вуку, па је у Шишатовцу његову слику тајно држао испод портрета митрополита Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1698–1748). Иако је био у сталном страху од митрополита Стефана Стратимировића, који му је строго наређивао: „Терај Вука из Шишатовца, јер ћу иначе отерати и тебе и њега!“, архимандрит Мушицки је, као што је речено, ипак имао храбрости да угости Вука у два наврата – 1815. и 1816.[5]

Иако по сопственом признању није био добар певач, Вук је умео да препозна и пронађе најбоље певаче и гусларе. Певача кога је највише ценио, хајдука и устаника Тешана Подруговића (1783 – после 1815), Вук је затекао у пролеће 1815. у Сремским Карловцима. Вук пише да је Тешан добио надимак Подруг или Подруговић, зато што је „био врло велики, тј. по другога човека“.  Тешан је иначе као устаник чинио чуда од јунаштва на Дрини у време Карађорђевог, и на Дубљу у време Милошевог устанка. Како Вук саопштава, овде у Срему „Тешан је живео у највећем сиромаштву, где у риту сече трску, и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани“. Вук је од Подруговића забележио чак двадесет две прелепе јуначке песме, међу којима се лепотом истичу Наход Симеун, Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Цар Лазар и Царица Милица.[6] 

Слепи гуслар Филип Вишњић (око 1767 – 1834) је најпознатији Вуков певач.

Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се у село Међаше, мајка је четворогодишњег сина одвела са собом. По њеном надимку — Вишња — Филип ће добити презиме. У осмој години Филип Вишњић је прележао богиње које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле му вид. Године 1787. Вилиће је задесила несрећа. Свративши њиховој кући, некакви Турци насилници ударе на част једне жене, лепе Ђурђије. Да се освете за нанету штету, Вилићи једног Турчина посеку, а другог обесе пред кућом, о шљиву уларом с његова коња. Казна их убрзо стигне. Сви одрасли мушкарци, три стрица и један стричевић, били су одведени у Зворник и убијени. Породици су одузели царско право и име Вилића се скоро затрло.

На староме огњишту више није било хлеба за Филипа, а ни на новоме, јер му је тих година умрла и мајка. Научивши да свира гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се друмовима и песмом просећи хлеб. Путовао је годинама обишавши Босански пашалук, Херцеговину, дошао до Скадра. У селима и око манастира певао је хришћанској раји, а свраћао је и на дворове муслиманских првака који су га примали с поштовањем. „Где год је дошао, људи су га због његових песама частили и даривали“.

Прекретница у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања. Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић Сарајлија у својој „Сербијанки“ (песма „Дика слијепаца“).

После пропасти Карађорђевог устанка 1813. Вишњић прелази у Срем где се настањује у селу Грк код Шида.  У овом селу Српски Хомер је основао породицу: са женом по имену Наста и надимку Бјела имао је сина Ранка и ћерку Милицу. Удовац је постао већ 1817.

Стари гуслар је у Грку проводио само зиме, а лета на путовањима широм Срема, Бачке, Баната и Славоније. У Грку је у дугим зимским ноћима уз ватру обично гуслао слушаоцима свих узраста. Свако је од старих Сремаца граничара имао већег или мањег удела у србијанској буни: ту су сви кријумчарили барут и олово (турски „џебана“), и со, ноћу слали поруке у Србију и пребацивали добровољце и авантуристе преко Саве, а у обрнутом смеру из Србије примали вести о устаничким бојевима, победама и поразима, кријумчарили свиње и турске дукате. Преко дана, када су старији на раду, деца се окупљају око слепог гуслара кога моле да им прича, по ко зна који пут, приче о бојевима, о Турцима, о српским хајдуцима, устаницима и јунацима.

Вишњић је свуда био лепо приман. Кад је митрополит Стефан Стратимировић чуо за њега, пожелео је да га упозна. Срели су се у јесен 1816. Архимандрит Мушицки бележи да је тада гуслар од митрополита добио „мали подарок“. А неки учитељ у бачком селу Параге упитао је гуслара да ли познаје Филипа Слепца; када је гуслар потврдио, онда је уча стао да хвали Филипа како је то „мудра глава“ и слично, не знајући да је тај гуслар-пролазник сам Филип Слепац. Добар глас о Вишњићу је, дакле, ишао испред њега широм пречанских страна.

Луталачки живот гуслара Филипа Слепца прекинула је смрт у његовој шездесет седмој години старости у селу Грку 1834. године. Мештани су Српског Хомера сахранили у породичном гробљу његовог рођака Радишића, и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле.[7]  Ускоро су за њим отишли и ћерка Манда и син Ранко. По гусларевом завештању, сахрањени су поред оца: „Нека је кост до кости, децо!“

„Једно омирско грло престало је да пева; али његов глас, као јека отргнута од звона, наставио је да одзвања земљом опеваном.“[8]

Године 1935. село Грк у Срему мења назив и постаје Вишњићево.

Вук је, као што је речено, у два наврата (1815-16)  био  гост архимандрита Лукијана Мушицког у  манастиру  Шишатовцу  под Фрушком Гором. Чувши за Вишњића, Вук га је дозвао у Шишатовац одмах после Васкрса. Записао је од њега укупно седамнаест песама; четири песме су старе које је Вишњић прерадио: Свети Саво и Хасан-паша, Опет Свети Саво, Смрт Марка Краљевића, и Бајо Пивљанин и бег Љубовић; осталих тринаест песама су нова и оригинална Вишњићева песничка творенија о историјским догађајима чији је сведок био: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Узимање Ужица, Бој на Салашу, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Хвала Чупићева, Лазар Мутап и Арапин и Станић Станојло.[9]

Од децембра 1814. до јуна 1815. у свом првом замаху скупљања српских народних песама из грла најбољих певача које је тада у Срему могао наћи, Вук је од архимандрита Мушицког добио више од сто песама, а сам је забележио исто толико лирских („женских“) и неколико десетина јуначких песама.

У Земуну је почетком 1815. срео слепу баба Живану (преминула у јануару 1828), која припада реду најбољих Вукових певача. У Четвртој књизи Народних србских пјесама (Беч, 1833) Вук је објавио шест песама слепе Живане: Како се крсно име служи, Ко крсно име слави, оном и помаже, Марко Краљевић и Алил-ага, Марко Краљевић и 12 Арапа, Љутица Богдан и војвода Драгија и Вучко Љубичић. У предговору ове збирке каже о Живани кратко да је „седела у Земуну, а била однекуд из Србије, и као слепица ишла је чак и по Бугарској“. Касније је забележио да је и песма Наход Момир такође Живанино умотвореније. Анализом стила и језика Живаниних песама и поређењем са песмама Смрт војводе Кајице, Женидба Тодора од Сталаћа, Зидање Манасије, Невјера љубе Грујичине и Мусић Стефан, чије ауторе Вук није назначио, Светозар Матић закључује да и оне највероватније припадају песничком стваралаштву слепе Живане.[10]

Вук је од старца Милије из Колашина забележио само четири песме, али какве! Све четири су прави бисери народног песништва: Бановић Страхиња, Сестра Леке Капетана, Женидба Максима Црнојевића и Гавран харамбаша и Лимо. Овог изузетно даровитог гуслара Вук је срео у Крагујевцу 1822. године. Тада је о њему забележио и једну занимљивост. Наиме, Старац Милија је имао обичај да док гусла сваки час припија „злу и грдну“ ракију, сипајући увек сам себи у чутуру, али „без ракије није `тео ни запјевати“.[11] Истраживачи српског народног песништва су открили да је Старац Милија у својој најлепшој песми Бановић Страхиња стваралачки сажео и епски проширио сразмерно кратку бугарштицу о Бану Страхињићу и једну такође кратку и уметнички неуспешну десетерачку песму на исту тему, обе из 18. века.[12]

У својим предговорима за другу књигу „Србских народних пјесама“ (Лајпциг, 1823), трећу (Лајпциг, 1824) и четврту (Беч, 1833). Вук је саопштавао имена својих певача-казивача. У каснијим збиркама имена својих певача Вук више не помиње. За ових десет година (од 1823–33), Вук је поменуо, дакле, шеснаест гуслара-певача; то су: Тешан Подруговић,  Филип Вишњић, Слепа Живана, Старац Милија, Стојан Хајдук, Сељак из Рудничке нахије, Павле Ирић, Старац Рашко, Слепа Јеца, Слепа из Гргуреваца, Марко Утвић, Дамљан Дуловић, Јован Мићић, Слепа Степанија, Филип Бошковић и Милован Мушикин.[13]

Захваљујући преводима на немачки, француски, руски, енглески и још неке језике, мода усхићења и одушевљавања српском гусларском песмом се у то време брзо раширила Европом. Желећи, можда, да се  наруга овом романтичарском пренемагању,  24-годишњи француски књижевник Проспер Мериме (фр. Prosper Mérimée, 1803-70) је у једном угледном париском књижевном часопису објавио литерарну мистификацију под насловом „La Guzlа, ou Choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, La Croatie et l’Hertzegowine“ („Гусле, или избор илирског песништва сакупљеног у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини“). Чак је и име аутора измишљено: он се у књизи звао Хијацинт Маглановић (Hyacinthe Maglanovich). А онда је и славни Александар Пушкин (рус. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин, 1799-1837) брже-   боље превео на руски неке од балада загонетног Маглановића, пре него што му је научник Соболевски открио име правог аутора. Проспер Мериме је, захваљујући књижевној пошалици званој „Гусле“, започео блиставу књижевну каријеру, јер су му од тада приче и чланци објављивани у два најугледнија париска књижевна часописа – Revue des deux Mondes и Revue de Paris.  

А ево како је Мериме описао свог измаштаног гуслара Хијацинта:

„Странче, шта тражиш од старог гуслара? Шта хоћеш од старог Маглановића? Зар не видиш његове беле бркове? Зар не видиш да му дрхте осушене руке? Како би могао тај сломљени старац да измами звук из својих гусала старих као он?

Некада је Хијацинт Маглановић имао црне бркове; његова рука умела је да упери према циљу тежак пиштољ, а млади људи и жене стајали су око њега забезекнути од дивљења када је пристајао да поседи на неком слављу и да загуди на звучним гуслама.

Зар да опет певам, па да млади гуслари кажу смешкајући се: Хијацинт Маглановић је мртав, његове гусле погрешно свирају, а овај старац нагважда. Нека другима, вештијим него што је он, препусти част да очарају ноћне сате, скраћујући их својим песмама.

Е, па нека се појаве млади гуслари, да чујемо њихове складне стихове. Стари Маглановић све их изазива. Он је победио њихове очеве у музичким борбама; и њих ће све победити, јер је Хијацинт Маглановић налик оним старим замковима у развалинама… Али зар су нове куће исто тако лепе?

            Гусле Хијацинта Маглановића старе су као он; али се никад нису осрамотиле пратећи неку слабу песму. Када стари песник умре, ко ће се усудити да узме његове гусле и да из њих измамљује звуке? Не, ратник се сахрањује са сабљом; Маглановић ће почивати под земљом са гуслама на грудима“.[14]

Хвалоспеве гуслама као најсрпскијем музичком инструменту писали су крајем 19. века Јован Јовановић Змај (1833–1904) и Алекса Шантић (1868–1924) у стиху, и седамнаестогодишња Исидора Секулић (1877–1958) у прози.

Ево најпре Змајеве песме намењене свим узрастима:

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле пољубило
П` онда пита живо:
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целив`о?“

„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо, –
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!“

Српски композитор Јосиф Маринковић (1851-1931) је Змајевој песми „Деда и унук“ дао лепу романтичарску мелодију са инструменталном пратњом.Ову прелепу похвалу српским гуслама Змаја и Маринковића снимила је мецосопран Соња Симић уз пратњу Краљевског оркестра у Њујорку 1916. године.[15]

Ево и Шантићеве песничке похвале:

ГУСЛАМА  (Алекса Шантић, 20.02.1896)

Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети!

К’о благослов, што са неба бдије,
Он је сила, што ми срце жари;
С танких струна, кад се небу вије,
Чујем усклик соколова стари’.

Чујем гласе са косовског гробља,
Што их тајно свете сјенке зборе;
Чујем јаук потиштеног робља,
Коме ране све бивају горе…

У њему је све, што Србин жели,
Јер у жељи српској се и заче:
Је л’ весео, Србин се весели,
А кад цвили, тад и Србин плаче.

Он је душа, којом Срби дишу
И в’јекови српских покољења;
Он је књига, у којој се пишу
Наши јади, наша искушења…

Он је слово, што лети братимством,
У коме се српски гениј буди;
Он је путир, из ког’ се јединством,
Причешћују Србинове груди.

Ој, кад гуслар танано превуче,
Који Србин не осјећа жарко?!
Та гуслама све се силно вуче,
Из њих збори: Лазар, Милош, Марко…

А што гласи бесмртника веле,
То је вјесник, што се вјером куне:
Да ће скоро свјетлост зоре б’јеле
Златит’ алем Немањића круне…

Па нек’ стиже, нек’ се пак’о диже,
Нек’ још буде и вишијех зала:
Србин неће поклекнути ниже
Док је Србу српскијех гусала!

Биће дана, већ се зрачак јавља,
„Доћ`ће хора, која доћи мора!“
А с гусала хориће се славља
Уз молитву дечанскијех звона!…

Године 1894.  као ученица чувене Препарандије (Учитељске школе) у Сомбору, седамнаестогодишња Исидора Секулић је овако писала о гуслама:

„То оружје, та икона, та светиња народа јесу гусле. Седи гуслар певајући уз њих оне дивне народне песме,  које су пуне морала,  истине,  правде и других врлина, будио је у народу заспалу клицу храбрости,  певајући му златну борбу узоритих јунака,  био му је дакле војвода;  учио је Српчад побожности и другим наукама, које се из народних песама,  као из бистрог извора црпети могу, био им је дакле учитељ;  учио је сирочад поштовати спомен умрлих,  будио је у њима чувство народности,  упутио их на оно  што им је свето,  шта треба да бране,  са чега да перу срамоту,  ма то и својом крвљу било, био им је добар родитељ.

Ето Србине, видиш ли ту велику моћ која је онда још већма утицала,  јер је Србин и телесно и душевно пао;  када су га те гусле из прашине подигле,  спасле и оставиле му у аманет све врлине,  које су пре Србина красиле,  којима се он поносио.  Осећаш ли да гусле својим звуком морају пробудити чисте и племените осећаје у Србину? …

…Па и ко ће рећи, да у оним лаганим звуцима лежи сила, и то велика сила,  која је уништила ропство, раскинула ланце,  подигла слободу – спасла народ.

Гусле су свој свети позив извршиле, оне су то доказале.

Гусларима хвала,  што су гусле умели сачувати и достојно поштовати,  а гуслама вечан спомен у народу,  што су нам створиле нов живот – златну слободу.

Гусле не звуче сад тако значајно,  јер је бурно и крваво доба заспало,  позив им је испуњен,  али ако ти је мила и света успомена твојих предака,  а ти чувај гусле,  пази ту светињу,  не дај да пропадне најлепша слава храбрости Србинове,  па док је њих,  биће и тебе.“[16]

[1] Да не употреби латински израз instrumentum musicae, што значи „средство за музицирање“, знаменити српски филолог Ђорђе Поповић (1825-82), познатији по надимку Ђуро Даничић, у својим преводима књига Старог Завета Светог Писма на српски, за „музички инструмент“ смислио је домаћи израз „музикална справа“, који, ето, није прихваћен.

[2] Стана Ђурић Клајн, Вук Караџић и српска музика у књизи Музика и музичари, Просвета-Београд, 1956, стр. 18, нап. 6.

[3] Меша Селимовић, За и против Вука, Матица српска – Нови Сад, 1967, стр. 32.

[4] Теодора Петровић, Лукијан Мушицки и наша народна песма (Из историје књижевности, Нови Сад 1974, 155-174).

[5] Меша Селимовић, Наведено дело, стр. 40-41.

[6] Владан Недић, Вукови певачи, Рад-Београд, 1990, стр. 17-22.

[7] Владан Недић, Исто дело, стр. 46.

[8] М. Панић-Суреп, Филип Вишњић – живот и дело, Просвета-Београд, 1967, стр. 125-128.

[9] М. Панић-Суреп, Исто дело, стр. 300, нап. 17.

[10] С. Матић, Сремске песме у Вуковој збирци, Прилози проучавању народне поезије I, 1934, св. 2. стр. 153. и даље; Владан Недић, Наведено дело, стр. 62-83.

[11] Р. Меденица, Гуслар и његови слушаоци, Прилози, Београд, нов. 1938,  год. пета, св. друга, стр. 174.

[12] Иван Р. Димитријевић, Загонетка о Страхинићу, Београд, 1930, стр. 22-26.

[13] Владан Недић, Вукови певачи, Рад-Београд, II издање 1990.

[14] Проспер Мериме, Гусле, предговор, превод и коментари Михаило Павловић, Српска књижевна задруга, Београд, 1991, стр. 130.

[15] http://www.rasen.rs/2017/04/uzo-deda-svog-unuka-muzicka-interpretacija-pesme-j-j-zmaja-snimljena-u-njujorku-1916/#.YGTUDtIzZdg

[16] Исидора Секулић, Служба, Матица српска, Нови Сад, 1966.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: