Вјештица ноћи када ћеш ми проћи?

Пише: Вук Лучић

Гледам увијек са сузом у  крајичку ока у некадашњу лучу српску, Црну Гору. Херцеговина је кроз читаво моје дјетињство била пуна прича о српским витезовима из Црне Горе, непокоривим Спартанцима. Данас се тога стиде многи Црногорци, као што се и ми Херцеговци стидимо јер смо причали приче о онима којих давно нема. Јер ови који су сада, нису исти народ. Не мислим на оне људе који су задржали трунку морала и српско име. А ови други су некрст и поред чињенице да често чујем, моје добре младе Никшићане, старе Херцеговце и нове Црногорце, како кажу: Крста ми то је тако и тако, крста ми то је овако и онако! А многи од њих нису уопште уведени у Свету тајну Крштења. Па чујем често и лични однос према светитељу, мом Херцеговцу, духовном вожду Никшићана, Светом Василију Острошком – Острога ми, Свеца ми Острошког и најбаналније што сам чуо: Ваја ми! Куну се као какве бабетине које се баве враџбинама жестоки никшићки момци. Без поштовања, без жеље да заштите, не јер заштита крсту и светом Василију треба, већ да заштите из љубави и укажу поштовање своме молитвенику пред Господом. Нема тога. Он, тај жестоки Никшићанин који је постао тешка бабетина,  ће изаћи и на чувену никшићку Литију да проноса нову тренерку, или ће стајати у кафићима са стране да надгледа случај, испија еспресо и можда да се подругљиво насмије неком херцеговачком младићу који је пјешке дошао од Гацка до Острога, па онда на литију. Подсмијаваће му се он који тамо иде само са новим Аудијем или БМВ-ом, иако му је Острог на праг од куће, и свако мало виче – Крста ми. А најчешће није ни крштен. У неким случајевима чак се, парадоксално, зове Крсто. Некрштени што се у крст заклињу. Не би ли боље све обесмислили, не осјећајући при том никакав призив. Јер хуле…

И онда на Лучиндан и дан Светог Петра Цетињског, та опасна никшићка баба што куне, креће када падне мрак у своју главну враџбину. У обред по локалима, у којима нема јеванђелисте и радосне вијести, у којима нема ријечи Светог Петра Цетињског, али има вјештица. И оне умјесто да подражавају лице своје да личи Богородичином, оном лицу које је први насликао баш апостол Лука, оне га покривају и стиде се сопственог лица. Момци, ове прије поменуте бабе, исто крију своје лице, које је по слици Божијој саздано, и стиде га се. Наставнице и учитељице у основним школама уче дјечицу томе обреду, јер користе чињеницу да родитељи неће да издвајају дјецу, али и чињеницу да већина родитеља ништа не зна. То је обред за који се са више посвећености спремају него за славу.  Јер то је постао свакодневни живот, сви смо под маскама, сви вјештичаримо. Као што је свакодневни живот оних који иду недељом у Цркву и причешћују се, борба за очување породице и њеног духовног и физичког здравља у таквом свијету.

Наравно, неки то виде само као један вид лаке забаве и не придају му нарочити значај. Али ипак учествују у обреду. Замислите колико маскираних сподоба овим свијетом ту ноћ шета и у неприродном ритму креће своје тијело по ноћним клубовима, славећи – вјештице. Славећи ону вјештицу која је Снежани дала отровну јабуку. Сада им даје алкохолна пића, лаке дроге, а пољупце добијају од момака што се куну као баба вјештице.

Баш сам јуче гледао на нету, емисију са једном младом особом, која је снимана у православном храму негдје у Црној Гори. И она говори ту како је млада и како треба све да проба. Замислите кад нам млади из храмова црногорских шаљу такве поруке докле се стигло. И не љутим се ја и не плаче ми се кад гледам на Црну Гору, зато што смо ми Херцеговци бољи, него зато што немамо више на кога да се угледамо. Наш примјер негдашњи, наша снага, постало је ово о чему писах горе. Умјесто оних српских витезова, који са крстом у једној и сабљом у другој руци иду да животом бране вјеру и отачаство, сада имамо момке баба-вјештице, што се дегутантно заклињу у Острог, крст и свеце. Умјесто оних мајки и сестара које су те куће држале, имамо вјештице које крију своје лице. Као што је и Ловћену лице прекривено.

Аутор је писац и пјесник из Херцеговине

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: