Владарка српске поезије: 31 година од смрти Десанке Максимовић

На данашњи дан 1993. године у Београду, преминула је српска песникиња, приповедач, романсијер и писац за децу Десанка Максимовић.

Ова песникиња повремено се бавила превођењем поезије са руског, словеначког, бугарског и француског језика, а објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, те приповедачке, романсијерске и путописне прозе.

Своје прве песме објавила је 1920. године у часопису „Мисао“, а њена поезија је љубавна, родољубива, младалачка, озбиљна и осећајна.

Неке од њених најпопуларнијих песама су „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, Десанка је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“, која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату, а објављена је тек после рата.

Песмама које милују душу, распламсавају емоције, буде заборављене наде, подсећају на отаџбину и подстичу на борбу, Десанка Максимовић је остављала историју о свом и животу свог народа.

Необичном једноставношћу, разумљивошћу и искреношћу, померала је границе, рушила предрасуде и омекшавала срца оних које су њена дела читали, а тако се златним словима уписала у анале српске књижевности.

За собом је оставила бројне песме, али мало људи зна за љубав њеног живота.

На прославу њеног 94. рођендана, годину дана пред смрт, посетио ју је новинар НИН-а Борислав Гајић. Разговарали су о њеним песмама, које су њена једина „деца“, али и о томе како је 14 пута падала и ломила ноге. А говорила је и о својој првој и јединој љубави – Сергеју Сластикову Калужанину.

Након студија на Филозофском факултету, на којем студира књижевност и историју уметности, добија стипендију француске владе и 1923. одлази у Париз. Била је професорка у Првој женској гимназији, а супруга је упознала као већ позната песникиња.

– Позвали су ме Руси једног дана да у њиховом клубу одржим предавање и прочитам неколико својих песама. Ту сам упознала Сергеја. Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили. Нисам могла одмах да се удам, јер још је било деце (браће и сестара), који нису били изведени на пут. Сергеју сам објаснила да треба сачекати, јер моје наслеђене дужности морам до краја испунити. Био је племенит човек и схватио ме. Стрпљиво је чекао дан када смо се напокон венчали и засновали свој дом – описује Максимовић.

Удала се 1933. године за Сергеја. Он је био руски емигрант. Као млади кадет током Првог светског рата је заробљен од Турака, успео је да се након пројних путовања дочепа Београда.

Након венчања је завршио глумачку школу и добио понуду да оде у Скопски театар. Међутим, због Десанкине службе у Београду он је то одбио.

– Запослио се у издавачкој кући „Просвета“ као преводилац руског језика. За свог живота превео је четрнаест књига. Писао је и песме за децу, потписујући се као „Калужанин“. Био је родом из Калуге, шумовите области близу Москве – каже Максимовић.

Када се удала, многи су били изненађени. Говорили су како је могла боље да се уда. Да су је многи тражили и за њом уздисали, али она је на то имала само један одговор.

– Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела – одговарала је Максимовић.

Никада није жалила због тога што није имала деце. Као најстарија у родитељској кући, одгајила је бројну браћу и сестре. Бринула о њима све док нису постали своји људи. Тако је проживела осећај материнства.

– Касније, у браку, мој стваралачки рад ме целу испуњавао. Када бих написала једну песму, као да сам три детета родила. Толико бих се истрошила. Ја сам се сва давала – испричала је тада Десанка Максимовић.

Сергеј је преминуо 1976. године. Сахрањени су једно поред другог.

Најзначајнија жена нашег доба и српске културе

Десанка Максимовић – најзначајнија жена нашег доба и српске културе, имала је ону најређу срећу песника: на љубав јој је узвраћено љубављу. У светској култури не постоји већи песник са дужим и плоднијим животом. Свуда где је коракнула била је примана с највишим почастима и топлином и љубављу које припадају само изузетним личностима. На свечан начин осетила је чар одушевљења и гостопримства; у туђем болу осетила је свој бол, у туђој радости видела је своју, у оку свом имала је заједничку сузу и истину.

Изабраница између свих Српкиња, а истовремено и најједноставнија међу њима, била је некрунисана владарица српског језика у оном његовом најосетљивијем слоју који се зове поезија, штавише – у оној најспиритуалнијој дубини тог слоја названој лирика.

Уз врхунце српског песништва какви су Његош, лакосани Бранко, Змај, Ђура, Илић, Дучић, Дис, Настасијевић, Црњански, расте и нараста и у наше дане, под нашим погледом, још један врх, врх нежности српске песме и речи, врх који се зове Десанка Максимовић.

(Из књиге Арахнина нит, Унирекс- Унирекс груп, Подгорица- Београд, 2018)

Објављене књиге

Књиге песама: Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Гозба на ливади (1932), Нове песме(1936),Ослобођење Цвете Андрић (1945), Песник и завичај (1946), Отаџбина у првомајској поворци (1949), Отаџбино, ту сам ( 1951), Борци за здравље (1951), Мирис земље (избор, 1955, 58, 62, 64, 67), Изабране песме (1958, 1962,1964,1966,1969,1971); Заробљеник снова (1959), Говори тихо (избор1962), Сунчеви поданици (1962), Песме (избор, 1963, 65, 66, 71, 76), Песме (избор, 1963, 65,66 Тражим помиловање (1964, 1965, 1966),Изабране песме (1950), Избор стихва (1967) Немам више времена (1973), Песме из Норвешке (1967). Летопис Перунових потомака (1976), Ничија земља (1979;) Међаши сећања, Слово о љубави, Сајам речи, Михољско лето, Памтићу све, Звездана светковина, Песме о птицама, Сабрана дела (1969), Сабране песме (1980).

Проза: Јованка Ореланка (студија, 1929), Лудило срца (проповетке, 1931), Како они живе (1935), Страшна игра (1954), Бунтован разред (1960, роман), Не заборавити (роман, 1969), Прадевојчица (роман, 1970), Празници (путописи, 1978), Снимци из Швајцарске (путописи, 1978).

Књиге за децу: Срце лутке спаваљке (1933), Распеване приче (1938), Пуакова љуљашка (1943), Шарена торбица (1943), Буба-мара (1946), Ветрова успаванка (1953), Златни лептир (1954), Пролећни састанак (1954), Ко је већи (1956), Чобанин пчела (1956), Бајка о кратковечној (1957), Ако је веровати мојој баки (1959), Шумска љуљашка (1959), Мала сам била (1960), Моји пријатљи (1960), Медведова женидба (1961), Чудо у пољу (1961), Писма из шуме (1961), Патуљкова тајна (1963), Птице на чесми (1963), Бела врана (1964), Нећу овим возом (1965), Осе мађионичари (1965), Бајка о доброј вили и злом вилењаку (1965), Изволите на изложбу (1966), Ђачко срце (1966), Бајка о лабуду (1967), Хоћу да се радујем (1967), Цар играчака (1968), Златокрили лептир (1972), Бајке за децу (1977), Дете у торби (1977), Бајке (1978), Патуљак Курузовић (1979).

Антологија: Петнаест совјетских песникиња (1963).

Не, немој ми прићи

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: