Владавина најгорих – Ultima ratio II

Пише: Данило Раичевић

Историја нас је увијек искушавала, али и даривала великим људима, па смо тако некако и успијевали да пребродимо и оно најтеже, често немогуће. Данас су та искушења у својим најподлијим видовима обухватила наше свеукупно духовно биће и читав наш српски род, али, великих људи – српска земља све рјеђе рађа, а то што је изродила, живи затомљено. Егзистирају и егзитирају обезнадежени, сами, у страху, осиромашени, изиграни, без вјере, необразложени, изгубљени. Јер, сувише дуго су „наше таме”“биле једина стварност коју смо имали, за коју су нам уопште дали – да знамо, да постоји, да је смијемо и да можемо. Зато сад живимо у једном битно продуженом периоду чије основно биће тишти, прожима и карактерише – вулгарна и бестидна – владавина најгорих. Не постоји ниједна „пора“ друштвеног живота гдје се „они” нису завукли и све наше „територије” окупирали. Прво што су нам заузели је наш културни идентитет, а послије је све ишло лако. Давало се само, нудило се, без отимања, без отпора, без реаговања. Дошло је, дакле, оно најгоре уз најгоре људе, без културног идентитета – захватило нас је, и брутално и цјеловито, вријеме апатије.

Сатјерати сопственом народу колонијалну свијест и подвести га под сопствену диктатуру има за основни циљ „насладу владара“ и колонијалиста и њихових полтрона – лучоноша.

Стање апатије је најефективније средство које онемогућава и затире како рађање, тако и сам излазак на савремену позорницу великих људи. Средство је нађено, циљ је остварен.

Да ли је правди и нашем роду истекао рок трајања, да ли сама правда подлијеже застарама? Велика слабост нашег рода је што је одувијек искрено прихватао званичне ставове, није их преиспитивао изнутра, сукобио са оним што се коси с његовим убјеђењима и традицијом.

Зато имамо константну реверзибилност, тј. повратљивост историјских грешака и лутања.

Због тога се, по ко зна који пут, питамо о „црвеној линији“ која раздваја претке и потомке. А те линије ни у једној боји нема, као што нема ни раздвајања предака од потомака, јер је то јединствен недохватљиво дубоко укоријењен „живи организам“, и једно без другог не може, једно се другим храни, једно друго јача, издиже и слави, слаби или понижава. Без обзира на ту, наоко, упечатљиву фабулацију и примае фацие оправдану конфабулацију, наше идентитетско нагризло ткиво циљно води коначном цијепању, конфузији, губљењу.

Сами ћемо наш дух обојити лажима, те тако постати и кустоси у музеју сопствених лажи.

Истина и чињенице временом евапорирају. Судство САД познаје став: Do not confuse me with the facts. (Немој да ме збуњујеш с чињеницама). То одражава реалност гдје смо и ми. Англосксонци теже једноставности, и по цијену простоте, а чињенице могу тек да збуњују.

Е, ми збуњујемо: својом сложеном историјом; етносом; храброшћу; грешкама, погибељу. Наша повијест и погрешне историјске одлуке збуњују и нас саме, зато се треба сада и овдје залагати – за неодлучивање, док се не разумију преци и потомци и не срасту у јединство. Неодлучивање у неповољном добу општег превирања, а без великих људи је НУЖНОСТ.

Неодлучивање је сада најозбиљна одлука и зато свако ко се опредијели да је чињеницама објективизује ће настрадати, овако или онако. Јер чињенице збуњују налогодавце САД и испоставе у ЕУ, тј. комесаре ЕК, али и налогопримце, за које наш род основано страхује да су најгори. На политичкој позорници великих људи, тј. правих државника, данас, наш род их нема. Има неколико малих диктатора с туђинским интересима, а својим задатком. „Српско клатно“ предуго стреми с Истока ка Западу и обратно, до те мјере да је сада и више но неспорно, да су нас сва та екстремна стремљења водила само из пораза у пораз.

Разнородне су данас каквоће српских топонимских елита, ма како себе означују, али оне нису кадре одољети времену, центрима моћи и зато темељне вриједности српског етноса, оне просто не схватају, у њих не вјерују, ни разумију, па немају ни изгледа, да их сачувају.

Деценије брозоморије, транзиције, безбожништва, сиромаштва, раслојавања друштва у том труплу апсолутне корупције као највишег домета елита необразованих, похлепних, све безузоре за узорнике и узакоњене – у свијести наших потомака туђи свеци свијетле.

Тако је ницало, развило се до неслућених размјера друштво нашег рода, какистрокатија.

То је владавина најгорих, као облик власти у којој најгоре особе заузимају позиције моћи.

Да ли је на свим српским светионицима једнако стање? Није. Има: лоше, горе и најгоре.

Наш род је до Марсеја, 1934. већ прескупо платио „своје“ (велике побједе и исте заблуде), да би био злехудо докрајчиван протеклог стољећа и на крају тог вијека до коријена докрајчен. Српски род и његови етнички деривати су највише сами себе и потлачивали и поубијали. Сувише дуго наша земља не роди Теслу, Његоша, Пупина, Андрића, него Мила и Вучића.

Први, твори нову свијест, повијест, језик и цркву, други, одсјекао претке од потомака, оканио се митова, а да одруби Свете лавре и главе прошлости, да га по том будућност запамти.

Први је дослућен велеиздајник свог рода, а други је још увијек колебљив, наслућен првом.

Ако им се допусти, обојица ће прекасно схватити да без Светих лаври и глава прошлости остарјелих на Косову и Метохији, немамо куд, као труп без своје душе и глава без тијела. Да ли ће њих некада то дотицати, бољети, да ли ће моћи с тиме живјети; бојим се да могу.

Добро и зло у свијету функционишу истовремено. али њихова синтеза није никако могућа.

Да ли могу сљедбеници из Вимеровог писма који и додају: Бy кеепинг Сербс доwн анд оут. то јест, Држати Србе на кољенима и ван игре (Ц.Блацк Стандард), узети као зло или добро и да ли је или не, могуће правити компромисе, уступке кад синтеза зла и добра не постоји.

Заиста стваран демократски учинак обје земаље је отјеловљен у „демократији аплауза“, али је тај вид исувуше горак и карактеричан за тоталитарне системе, јер се „аплаудери“ лишавају мисли и могућности размишљања што их чини сурогатом за борбу мишљења.

У вези стварних усвајања демократских и правних вриједности, земље су у интеррегнуму. Иако га формално нема, он постоји, ако и не постоји, треба га измислити, да ово зло што пријети не буде веће, заглави у интеррегнуму до бољих времена и већих људи, да се умире Свете лавре и главе у својим колијевкама – да их не пресијече вријеме – владавине најгорих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: