ИН4С

ИН4С портал

Владика Амфилохије приликом сахране краља Николе на Цетињу: Био је чувар круне Стефана Дечанског и носилац идеје Немањића

1 min read
Бесједа владике  Амфилохија Радовића на светој архијерејској литургији пред Цетињским манастиром приликом сахране краља Николе I Петровића Његоша и краљице Милене, 1. октобра 1989

На данашњи дан прије 30 година

Бесједа владике  Амфилохија Радовића на светој архијерејској литургији пред Цетињским манастиром приликом сахране краља Николе I Петровића Његоша и краљице Милене, 1. октобра 1989.

У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства.

Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога каосамога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву каоконачну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, ане жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у частте свете жртвене христолике љубави?

А и сви они који су служили у њемувјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв скрвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Богаживота.

Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душепрађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековимаслужили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују.

На данашњи дан прије 30 година

Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданкаоне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведенуистину, за коју рекосмо да је мјера достојанства.

Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потреснеријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа:“Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава,суза моја нема родитељанада мном је небо затвореноне прима ми плача ни молитве… “

У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополитВасилије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном градуПетрограду, гдје и данас почивају.

На данашњи дан прије 30 година

Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара ЦрнеГоре дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње којачува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосники мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера.

Турци су му народ били разагнали по горама, ни травежућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио!Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их изаклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје.

Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме супогажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије ипослије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашуњене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега,на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је усвоме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истинуживота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“.

Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умнасила торжествује“.Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господаракњаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духомкрепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај инадахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који јепослије њега преузео управу Црне Горе.

Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свогавремена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима.

Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bellaElena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту.Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу.

Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, имале, али славне Црне Горе.

На данашњи дан прије 30 година

А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама падеžа род рват спрам крвника,А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. „У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем.

Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава својувјеру у бесмртно људско достојанство:“Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.„Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог:“Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шарева знамења и светиње скупљена су под Ловћеном, међу нама, на Цетиње.

„Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења исветиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватимапрошлог и овог вијека.

Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства.

Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поредпознате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као“старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори ињеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима.У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета и слободе завјештаји… „Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља.

Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађени збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане.

Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе ипочинка“.

Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се,према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака!Свима пак овима, који су на било који начин допринијели,да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи ињеговој породици, испупи, припада изузетна благодарност.

Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић.

Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, рускомсвештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратиладо њиховог посљедњег починка.

Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што стедошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“.

Тиме, не само што свој дуг према њемудостојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртвии жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјетиу људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Владика Амфилохије приликом сахране краља Николе на Цетињу: Био је чувар круне Стефана Дечанског и носилац идеје Немањића

  1. „А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије.“

    Тридесет година послије Црногорци јуначки ћуте док хране НАТО војску и опремају синове шћери да сјутра крену на Русију.

    Треба неко да пита Митрополита,коме,успут,бављење политиком и гледање у будућност никад није ишло од руке,је ли Св.Петар то казао онако,на успут,или знајући са ким има посла?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy