Владика Иринеј Буловић: Познајем Мила из времена Жуте Греде кад је био великосрбин, његова епоха је заувијек прошла

Епископ бачки Иринеј Буловић у свој Божићном интервјуу за Печат дотакао се и Црне Горе и казао да се народ Црне Горе духовно пробудио и исцијелио после скоро осам деценија насиља које је трпео од властодржаца, чији циљ је био да радикално измијене или, тачније, да пониште идентитет српског народа Црне Горе и да обезбоже све Црногорце, и Србе и несрбе.

Не верује, како наводи, да се ишта лоше може догодити у Црној Гори јер је тамо Православље већ однијело, хвала Богу, историјску побједу над државним пројектом стварања и наметања морбидне монтенегринске секте, створене регистрацијом у полицијској станици на Цетињу.

„И српски народ у Црној Гори – у којој постоји јединствени феномен да се два рођена брата национално различито изјашњавају, један као Србин, а други као Црногорац – доживљава своју ренесансу и свој тријумфални повратак на јавну сцену, што је већ постало и ноћна и дневна мора за новокомпоновано „дукљанство” и „монтенегринство”, јасан је владика.

Ипак је како наводи и тужан феномен Црне Гре да некрштени атеиста „генералисимус” Мило оснива „Цркву”, али своје унуче не крштава у њој – јер зна да његова творевина није никаква Црква – него га на крштење носи чак у Стамбол, гдје, реда ради, пали свијећу, али се не осјењује знаком часнога крста, што је и добро пошто крст њему ништа и не значи.

„Али Милова епоха је заувек прошла, по Божјој и људској правди. Узгред буди речено, ја Мила познајем из времена Жуте Греде, кад он није био Србин него великосрбин. Кад је лагао себе и друге, тада или доцније, било би добро да сам саопшти јавности, али мислим да то неће учинити“, казао је он.

Сурови инжењеринг се, нажалост, догађао свуда, а не само у некадашњој Српској Спарти, каже владика Иринеј и додаје да је то било исто вријеме док смо ми Срби – гласније од свих, а можда и једини, као да су нам везане и очи и уши – пјевали: „Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана…”,

„Пошто је данас у Црној Гори немало оних који тврде да јесу оно што нису и да нису оно што јесу, иако су њихови ближи или даљи преци за то што су били и главу на пањ стављали, видимо да је сурови инжењеринг, утемељен на „пасјим гробљима” и на десетинама хиљада побијених, имао доста успјеха. „Страх животу каља образ често”, говори Његошев владика Данило. Наш патријарх врло добро разумије људске слабости и страхове. Зато је, бесједећи у Подгорици пред десетинама хиљада верника уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског, у братски загрљај позвао и ону нашу браћу која нас не признаје за браћу. Тај позив патријарх Порфирије често понавља и он стоји и данас“, казао је владика Иринеј.

А колико је значајна патријархова одлука да он и митрополит Јоаникије не подлегну бруталним притисцима и опасним пријетњама(али ни „добронамјерним” сугестијама „пријатеља”) да се Јоаникијево устоличење обави у Подгорици, а не у Цетињском манастиру, каква је древна пракса и одлука Сабора, од тог 5. септембра 2021. до данас често нас подсјећају они који не мисле добро ни српском народу ни Српској Цркви, тврди владика Иринеј и додаје да су се такви оглашавали са Цетиња и из Подгорице, као и из београдског „круга двојке”, затим из Сарајева…

„Али је, гле, убједљиво највише бијеса и отровне мржње према патријарху Порфирију и митрополиту Јоаникију, због њихове мужевне одлучности, дошло из Загреба. Чак су, више од хрватских ратних ветерана и екстремних „католичких” интелектуалаца, бијес показивали такозвани слободоумни љевичари. Да не изостане, у једном од својих уобичајених неспутаних излива „хришћанске љубави” према српском народу и Српској Православној Цркви, о устоличењу на Цетињу огласио се и донедавни „корифеј екуменског дијалога Цркве у Хрвата”, сисачки бискуп Владо Кошић. Биће да је неуспјех намјере да се осујети један уобичајени црквени чин, практикован ко зна колико пута у историји, открио да је у хрватској политици – лијевој или десној, свеједно – када је ријеч о Србима као народу, о Српској Цркви и држави, тешко пронаћи разлику. Црну Гору су до 5. септембра 2021. и једни и други доживљавали као хрватско „задње двориште”, казао је владик.

Ипак, све, како наводи, има свој крај, па и повијесни снови о „Црвеној Хрватској до Валоне”.

„После свега, ситуација у Црној Гори је кристално јасна: огромна већина народа је уз Светосавску Цркву. Наш народ, премда није имао прилику да учи катихизис и да се вјерски образује, боље и од понеког свештеника разумије да цјелосно припада Цркви, богочовјечанској Заједници слободних личности, крштених у име Оца и Сина и Светога Духа. Стога је народ, када је била угрожена црквена имовина, знајући да је то истовремено напад на национални српски идентитет, а не мање и на духовни (православни) идентитет оних Црногораца који не желе да се декларишу као Срби, бранио црквену имовину одлучније него сопствену“, јасан је владика.

Нада се да ће се процес стабилизације прилика наставити.

„Добар знак је потписивање Темељног уговора између црногорске државе и Српске Православне Цркве. После неславне улоге епизодисте, бившег премијера Кривокапића, следећи премијер Црне Горе Дритан Абазовић законски је, упркос пријетњама, изједначио већинску Српску Православну Цркву са другим Црквама и вјерским заједницама које су већ имале регулисан однос са државом. Од тренутка сусрета и разговора са њим приликом његове посјете Патријарху српском сматрам га не само часним човјеком и одговорним државником „старога кова” него и својим пријатељем, због чега и овом приликом призивам на њега благослов Божји (беким или, како некад научих, „шњетен бол”). Још је доста посла остало, на примјер враћање вјерске наставе, али вјерујем да ће моја браћа архијереји Јоаникије и Методије у нормалнијим друштвеним околностима много лакше него до сада остваривати права Цркве“, казао је владика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: