Владикавказ – “кавкаски Санкт – Петербург “

Пише: Остоја Војиновић

Владикавказ (осет. Дзӕуджыхъӕу, рус. Владикавка́з) је главни град Републике Северне Осетије-Аланије, смештен на Северном Кавказу, на обе обале реке Терек, уз железничку пругу Ростов на Дону – Баку. Површина града је 291 км2, док је број становника који живе у овом граду – 310 хиљада људи. Удаљеност Владикавказа од Москве износи  1.779 км. Најудобнији начин да би се стигло до овог града је, наравно, авион. Сваког дана постоји редован авионски лет од аеродрома главног града Русије до главног града Северне Осетије.Може се користити и воз, који  свакодневно креће са московских железничких станица до главног града Северне Осетије. Пут  траје око 36 сати.

Изградњом пута север-југ почетком 19. века, и каснијом изградњом железнице Ростов на Дону-Баку која пролази кроз Владикавказ, створили су се услови да овај град постане центар привреде и индустрије овога региона.

Руско име града – Владикавказ – значи „град који поседује Кавказ“. Данас је Владикавказ велико индустријско, научно и културно средиште југа Русије.

Од почетка наше ере, регион где је Владикавказ насељен је номадским племеном Алана, који је припадао скитско-сарматској групи народа. То су били директни преци модерних Осетинаца. Притиснути од других народа, првенствено монголских Татара, преселили су се даље у планине, претварајући се од номадског народа у горски, планински.

Године 1774. територија данашње Северне Осетије припојена је Руском царству, а 1784.године руска војска подигла је тврђаву Владикавказ на овој територији.То је требало да буде моћно утврђење и предстража у даљем ширењу Руског царства на Кавказу. Име овог утврђења дао је гроф Павел Потемкин – далеки рођак чувеног кнеза и био је скраћени израз „Влади Кавказ“.

Град се налазио на улазу у Дариалску клисуру и требало је да буде једна од тачака грузијског војног пута.Временом се утврда развила. Године 1860, након завршетка Кримског рата, добила је статус града који је постао административни центар Терека. Од тада, становници Владикавказа су у великој мери попуњени од стране локалних Осетинаца.

Доласком совјетске власти 1920. године, Владикавказ је постао централни град планинског АССР-а. Након његовог распуштања, он је признат као административни центар Северне Осетијске Аутономне Регије, а у исто време је и Ингушка аутономна регија, али није укључен ни у један од ових ентитета. Након формирања Чеченско-Ингушке Аутономне Регије 1934. године, град је постао део Северно-Осетијске Аутономне Регије и постао његов центар.

Године 1931. Владикавказ је преименован у Ордџоникидзе у част познатог лидера странке и револуционара Сергеја Ордџоникидзеа.Овај назив град је носио до 1944.године, као и од 1954. до 1990.године.

1936.године, Северна Осетијска Аутономна Регија је реорганизована у Северно Осетијску Аутономну Совјетску Социјалистичку Републику. Ордџоникидзе је постао његово средиште.

Током Другог светског рата, судбина читавог Кавкаског региона је одређена на прилазима Владикавказу.Совјетске трупе су успеле одбити непријатеља и заштитити овај град.

У периоду од 1944. до 1954. град се звао Дџаудџикау. То је осетско име, које је на руски преведено као “Деауг насеље”.

1981.године, један од првих националних немира у СССР-у догодио се у Ордџоникидзеу, који је избио због сукоба између Осетинаца и Ингуша.

Године 1990. модерно име Владикавказ је враћено граду и то име носи и данас.

Тренутно се Владикавказ развија, као главни град конститутивног ентитета Руске Федерације – Републике Северне Осетије – Аланије.

У престоници Осетије има много предивних знаменитости, али је његово главно благо становништво Владикавказа.

На списку свих градова у Русији, Владикавказ се налази на 64. месту по броју становника. Треба посебно напоменути да у овом граду живи скоро половина становништва целе Републике Северне Осетије.

Број становника у различитим периодима постојања града мењао се у различитим смеровима: растао је, а затим опадао. Ова динамика је имала објективне и субјективне разлоге.

До 1784. године су први статистички подаци који карактеришу становништво града говорили да је Владикавказу тада живело 2.036 људи. Посебно је нагло порасло становништво након стицања статуса тврђаве. Дакле, ако је 1870. године у Владикавказу било десет хиљада становника, до 1888. године та бројка је достигла скоро 38 хиљада.

До 1992. године становништво града се постепено повећавало. Владикавказ је порастао, иако је било и година привременог пада бројастановника: 1895. – 1897., 1915. – 1920., 1937., 1969., 1979., 1985. године. Тако је 1992. године број становника Владикавказа достигао свој историјски максимум, достигавши 325 хиљада људи. Затим, од 1993. до 2002. године, почео је период у којем се године повећања броја смењују са годинама његовог пада, и обрнуто. Од 2003. године, Владикавказ постепено постаје мање насељен. Становништво се стално смањује. Једина година која је изузетак у овом циклусу је 2015. година.

Становништво које живи у Владикавказу по националности је прилично шаренолико.Већина становника у Владикавказу су представници народа Републике Аланије – Осетинаца. Њихово учешће у укупном становништву приближно је 64%. Број Руса у Владикавказу не прелази 25%.

Значајно су мање присутни представници других националности: Јермени – 3, 5%, Грузијци – 2, 2%, Ингуши – 1, 1%. Број Азербејџанаца, Украјинаца и Грка не достиже чак ни 1% од укупног броја становника који живе у северној Осетији. Кумици, Турци, Кабардијанци, Чечени, Грци, Цигани, Татари, Јевреји и чак Корејци су присутни међу становницима Владикавказа. Становништво града, као што видимо, је прилично разноврсно, иако се његов главна ослонац састоји од Осетинаца и Руса.

Становништво овог града у религиозном смислу углавном признаје и исповеда православље. Управо ова религија доминира међу Осетинцима и Русима, који чине огромну већину становника града. У Владикавказу у читавој историји града било је 13 храмова. Многи од њих су били затворени, срушени или уништени током совјетског периода. Али сада се неки обнављају, посебно цркву Александра Невског. Поред овог храма, ту је и Покровски самостан у граду, који је, међутим, затворен 1921. године.

Главни град Северне Осетије је средиште Аланске и Владикавказске епархије Руске православне цркве.

Заједница Јермена који су жупљани Јерменске апостолске цркве је прилично јака у граду. Чак имају и свој храм, назван по Светом Гргуру Илуминатору. Основана је 1868. године.

У Владикавказу постоје и ћелије других хришћанских покрета, посебно протестантске, али је број жупљана у њима релативно мали. Најбројнији су адвентисти седмог дана, који чак имају своју цркву.

Католичку цркву у граду представља и његова жупа.

Међутим, муслиманска заједница у Владикавказу је много већа од католичке и протестантске, мада је знатно малобројнија од православне. Ислам исповеда већина Ингуша, Азеријаца, Чечена, Кумика, Кабарда који живе у граду. Већина муслимана су присталице сунитског тренда. У Владикавказу се налази Мукхтаров џамија, саграђена почетком 20. века, која је дуго времена била музеј за време Совјетског Савеза. Тек у деведесетим годинама она је враћена муслиманима ради вршења религијских обреда. Након тога, зграда се периодично реконструише.

У Владикавказу постоји јеврејска заједница која има сопствену синагогу, као и неколико јеврејских гробља.

Поред тога, у Владикавказу живе представници таквих верских заједница као што су будистичке и хиндуистичке заједнице. Потоњи чак има свој храм Брахме.

Опис становништва у граду Владикавказу би био непотпун без назначавања економских услова у којима живи.

Град има развијену инжењерску, металуршку, лаку и прехрамбену индустрију. Од највећих предузећа у Владикавказу треба издвојити фабрику за поправку аутомобила, фабрику опреме за аутомобиле, предузеће Победит, специјализовано за производњу легура тврдих метала.Поред тога, на територији градског подручја постоје две хидроелектране које производе електричну енергију.

Владикавказ је повезан са другим местима Руске Федерације друмским, железничким и ваздушним путем. Аутобуси и трамваји функционишу унутар града.

Владикавказ је један од најлепших градова Северног Кавказа. Најстарији део града је зона историјског центра. Око 250 зграда и грађевина смештених на подручју историјског центра су споменици историје и архитектуре. Једна од главних архитектонских знаменитости Владикавказа је Саборна црква Светог Георгија Победоносца, која доминира својом негованошћу и величином.

Декорација града је Осетска црква (1860) – најстарија, потпуно очувана зграда, саграђена у тврђави Владикавказ и пре добијања статуса града. Међу бројним архитектонским споменицима града су руска и осетинска црква, јерменска црква (1868), немачка црква, јеврејске синагоге, римокатоличка црква, сунитска (1907) и шиитска џамија. Значајно је напоменути и споменик који се налази у Владикавказу, подигнут у част 200-годишњице добровољног приступања Осетије Русији, као и споменик посвећен учесницима Великог отаџбинског рата, грађанског рата и истакнутим личностима Осетије. Међу знаменитостима Владикавказа такође треба истаћи:Споменик оснивачу села Дџаудџикау – Дџаугу Бугулову, Парк културе и разоноде на обали реке Терек, који су једно од омиљених места за рекреацију грађана и гостију града, као и делујућа дечија железница на јужној периферији града. Повољан положај у центру Кавказа, живописна околина и архитектонски споменици самог града, здрава клима, природни ресурси и близина практично неисцрпних извора лековитих минералних вода и одличне воде за пиће стварају јединствени изглед и атрактивност Владикавказа.

Музеји града сачували су јединствене колекције етнографских и археолошких ремек-дела осетинске културе, војне опреме и оштрог оружја скитских ратника, израђених у познатом скитском стилу. Национални музеј отвара странице историје сарматско-аланског наслеђа. У музеју уметности. М. Туганов је сакупљао уметничка дела из фондова Ермитажа, Третјаковске галерије, Руског музеја, јединственог историјског материјала и докумената. Заједно са платнима познатих мајстора осетинских сликара, музеј се поноси радовима младих осетинских уметника који су се пријавили на европским такмичењима.

Позоришна уметност Осетије је препозната и вишеструка. У Владикавказу се чувају и развијају традиције класичног позоришта, представљене продукцијама Позоришта руске драме, Северноосетијског драмског позоришта, Драмског позоришта Дигорски, Омладинског позоришта-студија Амран. Представе Коњичког спортског позоришта Нарти, Музичког позоришта, Дечијег позоришта лутака Саби, Ритуалног позоришта Арваидан, које су освојиле награду Златна маска, увек су занимљиве. Музички живот Осетије и града препун је разних концерата и фестивала. Традиционални музички фестивали одржавају се на сцени најстарије државне филхармоније на Северном Кавказу: „Златни гласови Русије“, „Валериј Георгиев позива“ и многи други.

Северна Осетија је република која је део Руске Федерације. Основана је давне 1924. године са већинским становништвом Осетинцима, али на овим просторима живе и друге националности. Ова република је део Федералног округа Северног Кавказа. Отуда и једноставан закључак да се цела територија државе налази на Кавказу. Тачније речено, на северној падини великог планинског система налази се Велики Кавказ. Овде је рељеф распоређен на следећи начин: равнице и низине заузимају већи део терена, а висоравни мање од половине.

Све у свему на њеном простору живи 700 хиљада људи. Од тога, више од 60% је урбано, односно живи у Владикавказу. У економском смислу, стратешки партнер је Русија. Република Сјеверна Осетија – Аланија (њено пуно име) на листи субјеката Федерације заузима 80. место по површини (мање од 8 хиљада квадратних километара).

Тренутно Владикавказ може бити поносан на добро развијену транспортну мрежу. Постоји међународни аеродром са редовним летовима за Москву. Из овог града почиње и чувени Грузијски војни пут који представља важан комуникациони пут између две државе, Русије и Грузије. Грузијском војни пут – то је службени назив за 212 километара пута која се пробија кроз уске кланце и колосалне превоје кавкашких планина (највиши превој на овом путу налази се на готово 2400 метара надморске висине) и спаја Тбилиси, главни град Грузије, са Владикавказом. Још од давнина ово је најважнији друмски правац који спаја северни и јужни Кавказ, а користиле су га многе војске освајача и трговаца.

У граду су подигнути многи споменици културе, уметности, споменици националним херојима. Међу њима је и необичан споменик А.С. Пушкину. Песник је приказан како седи у колима која вуку волови, у којима је путовао Кавказом.

Један од националних хероја Осетинаца је генерал Иса Плиев, који је два пута постао херој Совјетског Савеза. У његову част, на обали реке Терек, постављен је најпрепознатљивији споменик Владикавказа – коњаничка статуа Плијева.

За рекреацију мештана и туриста у граду постоји много паркова. Најпопуларнији међу њима је Парк културе и одмора назван по Осетинском песнику К. Л. Кетагурову. Други познати парк је Олимпијски парк, изграђен 2014. године, чија је главна атракција светла музичка фонтана. У самом центру Владикавказа, у његовом историјском и културном делу, налази се трамвајско-пешачка зона – Авенија Мира, око које су готово сви објекти архитектонски и културни споменици.

Од маја до октобра, Северно-кавкаска кавкаска железница названа по Валентини Терешковој ради за мале грађане и госте града. Главни град Северне Осетије има прекрасну обалу реке Терек.

У главном граду Северне Осетије постоји више од шездесет религијских споменика архитектуре, од којих сваки има свој архаизам и индивидуалност.

Најпопуларнији спортови у Владикавказу и Северној Осетији су фудбал и рвање. Сви Осети подржавају локални фудбалски клуб Аланија, који је 1995. постао првак Русије.

За Владикавказ, главни град Северне Осетије, често се каже да је то „кавкаски Санкт-Петербург“. Ни у једном другом граду Северног Кавказа нема толико људи креативних професија: сликара, фотографа, дизајнера и сценских уметника.

Уочи многих осетинских празника жене справљају пиво по националном рецепту. Осети имају и празник пива, својеврсни „осетински Октоберфест“. Одржава се сваког октобра у Владикавказу. На тај празник се окупљају Осети из целе Русије и других земаља. Напитак по изгледу и укусу више личи на квас. Садржи 1,5-2 посто алкохола. Такво „пиво“ се кува у великом котлу на ватри. Главни састојци су уобичајени хмељ и слад, а додатни су овнећа ребра и шећер. Додуше, Осети имају на стотине различитих рецепата.

Сам назив Владикавказ значи „владати Кавказом“, а колико му добро стоји то име доказао је и у Другом светском рату када се 1942. године успешно обранио од најезде 700 тенкова Вермахта и заслужио титулу „Града војничке славе“ – почасно признање државне власти Руске Федерације које се додељује градовима чији су становници током историје дали велики допринос у борби за слободу и независност руске државе. Град се, наравно, поноси својом славном прошлошћу и ннегује споменике из тог раздобља, а поред класичних совјетских споменика у облику српа и чекића приметан је и велики број споменика Јосифу Висаорионовичу Џугашвилију, у народу познатом као Стаљин. За оне који не знају, Јосиф је пореклом Грузијац, а Стаљин му је надимак, што на руском значи „челични“. Изгледа да су Осети остали верни другу Стаљину без обзира на контроверзе које се вуку о лику и делу овог маршала Совјетског Савеза.

Иначе, сам град Владикавказ изгледа типично совјетски, простире се уз дужину с леве и десне стране реке Терек, с великим и широким улицама и авенијама. Центром града пролази Проспект мира и то је уједно пешачка зона где са разгласа стално свира нека руска шансона па док шетате проспектом имате осећај да сте у неком старом совјетском филму.

Прочитајте ЈОШ:

У тешкој конкуренцији: Москва и Санкт Петербург добитници „туристичког Оскара“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: