Владимир Југовић: Жалим за санкцијама а не за пречком

Не осећам жал због Мијатовићеве пречке на Мундијалу 1998. против Холандије. Тачно је да су нас центиметри зауставили на путу да урадимо нешто велико, што би било за сва времена. Али, то је сећање, историја. Жалим само што је пре тога због санкција мојој генерацији дуго било ускраћено право да се такмичи на међународној сцени, и то када смо били у најбољим годинама. Шта да радимо, нисмо могли да бирамо када ћемо бити рођени.

Овако у интервјуу за „Новости“ говори легендарни српски фудбалер Владимир Југовић (48) о пропуштеној шанси репрезентације тачно пре две деценије, када смо имали светске асове у екипи попут Стојковића, Савићевића, Михајловића, Јокановића… У данима када је наступ „орлова“ на СП у Русији спортска тема број један, некадашњи господин у копачкама осврнуо се на прошлост, али и оценио актуелни тренутак националне селекције и онога што је окружује.

* У клупском фудбалу сте освојили све што сте могли, али успех у најдражем дресу је изостао. Да ли смо на СП 1998. у Француској могли више?

– Увек сви помињу промашен пенал Мијатовића, али мени пре тога падне на памет чињеница да смо допустили Немцима да изједначе после вођства од 2:0. Да смо их победили, противник у нокаут-фази би нам био Мексико, жреб би се отворио и реално смо могли да урадимо нешто као Хрвати, који су играли у полуфиналу. Ипак, корен проблема лежи у нечем другом. Због ембарга, од 1992. нам годинама није било допуштено да се такмичимо, а то су два-три првенства. Сви други су имали много више прилика, а ми једну једину. Испаштали смо, али драго ми је да сада сви могу да играју сваке друге године на Европском или Светском шампионату.

* Колико сте упознати са одликама „орлова“ који ће нас представљати у Русији и каква су ваша очекивања?

– Уживо сам гледао мечеве на почетку квалификација против Ираца и Аустријанаца, касније сам пратио и преко ТВ, тако да сам упућен у могућности нашег тима. Било је тешко на старту, мало гледалаца, навијачи нису имали поверења у ту екипу. Али, успели су да се издигну и направе успех одласком на Мундијал. Из искуства знам да је најбитније да на самом такмичењу играчи покажу храброст, да верују у себе, да сами себи креирају амбијент из кога може да проистекне успех. А то би био пласман у осмину финала, где нисмо били од те 1998.

* Можемо ли да прођемо групну фазу, с обзиром на квалитете Бразила, Костарике и Швајцарске?

– Мундијал је такмичење најбољих, нема лаких ривала, али исто тако нема ни непобедивих. Ако имате самопоуздање, и мало среће, можете да победите и Бразил. Нека само наши момци тамо покажу таленат, а нама остаје да гледамо и навијамо.

* Да ли укупан друштвени амбијент у земљи, јер наш народ највише воли фудбал, може да допринесе добром резултату у Русији?

– У питању је најмасовнији спорт, већини омиљен, сви га коментаришу. Репрезентативци морају да схвате да су и критике добра ствар, да су некад корисне, и не треба да се љуте. Народ критикује фудбалере зато што их воли. Да их не воле, да им није стало до њих, људи их не би ни помињали. Играње на Мундијалу је велика ствар, зато су и веће критике.

* Колико награда од десет милиона евра за титулу првака света, коју је обећао председник Србије Александар Вучић, може да мотивише наше играче?

– То је леп гест. Они су наши најбољи фудбалери и треба им пружити подршку. Верујем, иначе, да би се играчи и одрекли премије у добротворне сврхе када би били шампиони. Постали би славни, бесмртни. То је престиж, привилегија, јер је познато колико је узак круг земаља које су побеђивале на СП. Када дођете до те титуле, онда касније и зарађујете много више од наредних уговора. Сматрам, иначе, да су три највећа фаворита за пехар Бразил, Аргентина и Немачка, а Француска, са селектором Дидијеом Дешаном, би могла да буде изненађење.

* Наш селектор је перспективан, један од најмлађих у Русији. Да ли су неискуство Крстајића и његове године плус или минус за нашу селекцију?

– Крстајић је непознаница, и биће све јасније после Првенства. У сваком случају, ово је шанса за једног младог стручњака и човека. Вељко Пауновић и Љубинко Друловић су такође били у тој кожи са млађим селекцијама, и успели су. Надам се да ће Младен, попут њих, да искористи прилику.

* Многи мисле да сте и ви имали потенцијал да будете велики стручњак, јер док сте били играч деловали сте као тренер на терену. Зашто нисте упловили у те воде?

– Мислим да нисам сто одсто био сигуран да то желим да радим. Имао сам стресну каријеру, а тренерски посао је баш такав. Мени је доста тога. Срећан сам овако, уживам у животу и не жалим за тим. А много ми је драго кад видим какве успехе на клупи постижу моји бивши саиграчи Славиша Јокановић, Синиша Михајловић, Љубинко Друловић, ето, и Батица Мирковић је помоћник код Љубише Тумбаковића у Црној Гори.

* Играли сте са бројним нашим асовима, можете ли да издвојите најбоље, и да саставите тим од 11 најбољих српских фудбалера свих времена?

– То је тешко, и било би неправедно. Свако време је имало своје хероје, као и у музици, у уметности… Треба свим генерацијама оставити да имају своје идоле. И како уопште одредити шта је апсолутно најбоље? То је већ филозофија.

* Да ли помишљате да се поново укључите у српски фудбал?

– Не размишљам о повратку. Драган Стојковић Пикси и Ден Тана су ме својевремено убедили да уђем у Управни одбор Црвене звезде. Коштало ме је 150.000 евра, али сам добио животну лекцију.

ВАР доноси правду и додатни шоу

*ШТА мислите о ВАР систему?

– Подржавам увођење видео-технологије у фудбал. Биће мање неправди, а када знате да је тако, онда можете боље да се концентришете на саму игру. Ако већ живимо у времену таквих достигнућа, зашто то не искористити. То доприноси и да мечеви добију додатни шоу, што је добро. Свакако више неће бити вишедневених полемика око тога да ли је био пенал или није. Ето, о голу Енглеза против Немаца 1966. се прича и 50 година касније.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: