Владимир Коларић: Говори тихо и носи пса са собом

Доста тога се научи из цртаних филмова, па смо тако у „Снупију“ давних дана чули ону корисну максиму – „говори тихо и носи пса са собом“. Али цртани филмови представљају свијет другачији од нашег, у коме је на примјер могуће нарушавати силу земљине теже, или да вам динамит експлодира у руци а ви останете живи и недирнути.

Ако оставимо по страни оне који вјерују да су цртани филмови стварност и да је могуће доносити тешке одлуке без озбиљних посљедица – а таквих нажалост има поприлично – они нам не нуде одговор на питање шта ако немамо пса ког бисмо водили са собом, или ако је пас безуб, или ако смо га пре времена уштројили не верујући да ће му оно што смо одбацили више икада требати. А уштројени, знамо, не могу да створе нови живот нити да свој или туђи живот одбране.

Ако немамо пса, дакле, остаје нам да говоримо гласно. Или да се ослонимо на сопствене песнице, макар и против до зуба наоружаног противника. Или да се правимо да је све у реду, да непријатељ не постоји или да уопште није непријатељ, и да прихватимо другу максимy из цртаћа на којима смо одрастали – „ако не можеш да их побиједиш, придружи им се“.

Јасно је да овдје говорим о нашем „косовском“ избору, једном од толиких у нашој историји. Избору који нас је увијек до сада у основи спрјечавао да се „придружимо“.

Да не прихватимо оно што се од нас тражи – а то није само пораз, него и аплаудирање поразу, самозаваравање да је оно што нам непријатељ жели у ствари добро за нас. Коначно, и опет, да непријатељ није непријатељ. И да ће нас једном коначно прихватити и пригрлити као свог. Да је то наш интерес, а интерес је, је ли, јачи од свега. Нарочито од правде и истине, а о слободи да не говоримо. Да у свијету интереса не постоје ни пријатељи ни непријатељи. Нарочито не пријатељи, који би можда ипак и могли да нам помогну. Макар због својих интереса.

О слободи, дакле, да не говоримо. Ни о чему да не говоримо, осим о опстанку.

У реду, али ко је још опстао без неког смисла, без неког смисла због ког вриједи опстати, уопште трајати, макар он био пука илузија? Нисмо животиње и не, нису нам довољни само инстинкти. Нису, ни цивилизованима ни варварима, никоме, онолико колико су људи. А вјерујте, и цивилизовани и варвари су људи, из које год перспективе да гледате.

Ако немамо пса, или је он безуб или уштројен, наше ријечи, да би имале снагу, морају почивати на смислу и на вјери у њега. А ако верујемо, зашто смо уопште штројили тог пса, или пропустили да га редовно водимо код зубара?

У реду, други су криви. Издати смо. Били смо у заблуди, из најбољих намера. Али шта сад?

Да ли је непријатељ баш толико моћан?

Да ли је за нас све баш толико безизлазно, у шта нас увјеравају, необично координисано, и споља и изнутра?

Да ли заиста немамо пса или да ли је он заиста без зуба или без му.а? Зуби се могу набавити и вештачки, а му.а су можда само увучена дубоко у утробу, а и то се да ријешити. Чудесна је данашња наука, да не повјерујете.

И, коначно, да ли смо заиста без смисла, да ли би оно што кажемо заиста могло да се сведе само на муцање, бесловесни јаук или немоћни смијех?

Да ли су заиста свуда и само непријатељи, или смо ми толико опчињени оним који стоји пред нама и тражи да му дамо све што имамо и што му никада није припадало, слијепи за богатство свијета око нас?

Размислимо. Поставимо и ми неки услов, приупитајмо и ми нешто, затражимо. Зашто да не? Док год смо живи ми смо ту, заузимамо неки простор, нешто говоримо и нешто стварамо. А неће бити да је то само и једино наша сопствена несрећа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: