Владислав Петковић Дис: Пјесник слутњи

У Заблаћу код Чачка 10. марта 1880. рођен је Владислав Петковић Дис, један од најтрагичнијих српских пјесника. Ако је у своје вријеме био несхваћен и протјеран, данашње антологије не могу се замислити без његове Тамнице, Можда спава и Нирване.

Био је девето дијете Марије и Димитрија Петковића, механџије и пребјеглице из Куманова. Од дванаесторо браће и сестара осморо је умрло још прије поласка у школу. Школа му није ишла баш најбоље. Два пута ће безуспјешно покушавати да положи матуру. Владислав је одувијек био болешљив па је због уских груди и кратковидости ослобођен војне обавезе.

По завршетку школовања постаје привремени учитељ у једном селу код Зајечара. Одаје се боемском животу, живи у оскудици. Далеко од људи, посвећујући се једино поезији. Ипак, послије двије године долази у Београд, мјесто гдје су пјесници тог времена некако успијевали да преживе. Ноћи је проводио углавном по кафанама, боемским окупљалиштима, дружећи се са пјесницима Симом Пандуровићем, Матошем и другима.

Дисово боемство није била поза, него бјекство у самозаборав.

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често

У граји без друга, сам, крај пуне наше,

Заборавим земљу, заборавим место

На коме се јади и пороци збраше.

Висок и мршав, подуже косе и посве необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успијева да пронађе прво запослење. Радио је као кантарџија на савамалској трошарини «поваздан мерећи шљиве».

Од прве плате штампао је посјетницу на којој је писало само ДИС (латиницом). Надимак по којем је познат и данас. То је био средњи слог његовог имена, али многи тврде и да је име ватреног града из Дантеовог Пакла.

Његов кафански начин живота умногоме се измијенио послије вјенчања са Христином Тинком, младом и лијепом поштанском службеницом коју је одмах смјестио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. На свијет су дошла и њихова дјеца, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и свјетски, растанак…

Године 1911. Дис издаје о свом трошку збирку поезије симболичног наслова Утопљене душе, у којем као да се антиципира пјесникова будућа судбина, смрт утапањем у водама Јонског мора. Збирка је, такође, утврдила мит о Дису као уклетом пјеснику. Књига је наишла на убитачну критику, сигурно најтежу у историји наше књижевне критике. Ондашњи маг књижевне критике Јован Скерлић не само да је негативно говорио о збирци него је оцрнио и личност несрећног пјесника. Критиковао је Скерлић негаторску, болећиву, плачну и црну поезију Утопљених душа. Дис уводи бодлеровске мотиве, што представља новину, уводи ирационалне елементе, сновиђења и слутње, своје снове и своје тишине. Није Скерлић умио да осјети тај Дисов свијет, и љубав у њему, који егзистирају изван граница нашег непосредног, материјалног постојања. Свијет који пјесник носи у очима и сну. Одакле уводи мртву драгу. Његова пјесма Можда спава несумњиво представља једну од најљепших и најмузикалнијих пјесама српског пјесништва.

Дис је живио веома скромно, два пута је отпуштан из службе, радио је коректуре и слабо плаћене послове по часописима. У вријеме балканских ратова, пријавио се као добровољац, али га због слабог здравља нису примили. Године 1913. објављује Збирку патриотске поезије Ми чекамо цара.

Први свјетски рат Дис је провео на мјесту ратног дописника; био је извјештач са фронта. Преживио је повлачење преко Албаније, долазак на Крф, одакле одлази у Француску марта 1916. године. У Француској је написао Недовршене песме, које ће 1916. објавити Српске новине на Крфу.

Оболио је од туберкулозе, а сав зарађени новац је слао породици, која га није добијала. Када је то сазнао, одлучио је да оде на Крф, не би ли некако помогао својима. Украо се на пароброд “Италија”, који је потонуо 16. маја 1917. кад га је торпедовала њемачка подморница. И Дисова породица је имала несрећну судбину: само годину дана касније, његова шестогодишња кћерка страдала је у пожару; његов син се борио у Другом свјетском рату у јединицама Драже Михаиловића, а 1945. године ликвидирала га је нова комунистичка власт.

За живота Владислав Петковић је објавио само двије књиге поезије — што због недостатка новца, беспоштедности критике, или због тога што је живио само 37 година. Ипак Дис заузима истакнуто мјесто у српској поезији 20. вијека, а неколико његових пјесама улазе у свевремену антологију српског пјесништва.

Јован Скерлић је критиковао Диса јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног пјесника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске пјеснике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет.

Дис је први међу српским пјесницима златног доба у руци држао златан чаробни кључ модерног пјесништва, рекао је Предраг Палавестра и додао да је Дис говорио језиком будућности и откривао дубине неизрецивог.

Извор: Митрополија

Прочитајте још:

Изложба сликарке Данијеле Дракуловић 12. марта у Будви

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: