Владушић показао да се у књижевности не рађају само ликови, већ и личности

Данас на Филозофском факултету у Никшићу организована је промоција књига „Велики јуриш“, „Књижевност и коментари“ и „Орфеј и запушач“ Слободана Владушића.

У пуној Свечаној сали Филозофског факултета у првом дијелу промоције, присутнима се обратио мр Милорад Дурутовић, који је нагласио да је Владушић најоригиналније име у српској књижевној критици у протеклих двије деценије и један од најмаркантнијих писаца савремене српске књижевности.

„У српској књижевности је било врхунских писаца који су такође били и изузетни тумачи књижевних текстова. Било је такође и изузетних тумача, универзитетских професора, којима је то било примарно занимање, а који су такође били и врхунски писци. Слободан Владушић наставља такве низове, он својим писањем потврђује да је достојан настављач једног од најбољих синова књижевне традиције Милоша Црњанског“, рекао је Дурутовић и додао:

„Када Милош Црњански у дневнику о Чарнојевићу поставља питање „коме ја ово пишем, младићима, можда мом сину бледом и напаћеном“, тиме исказује чин вјере да ће његове ријечи ипак наћи своје ближње, рецимо Слободана Владушића. Односно све нас који смо у писању Црњанског препознали своје личне и најличније интересе, а који нијесу мјерљиви ни кантарима, а ни метрима.“

Дурутовић је нагласио да Владушић показује да књижевност још може да оплемењује нарави, показујући најзад да су у књижевности рађају не само ликови већ и личности.

„Књижевност и живот нијесу тако удаљени као што понекад малодушни истичу“, рекао је Дурутовић.

Дурутовић истиче, да Владушић кроз своје романе показује да ако су „шифре памћења“ изгубљене, то ипак не значи да их ми не можемо наћи.

„Ако бисмо „Велики јуриш“ исто тако чврсто омеђили као историјски роман, можда бисмо дошли у опасност да не видимо драгоцјене финесе, суптилне токове, који показују да књигу можемо читати управо као искуство не узрока и исхода рата, већ исхода човјечности, личности током и након рата. Један од јунака Великог јуриша се пита да ли из рата може изаћи исти као што је био. Наравно, да не може јер човјек је тестамент, на његовој кожи се исписује искуство. Зато је корисно читати Владушићев есеј „Тестаментарно и играјуће писање“, који разматра Јовов проблем. „Једна од реакција на сусрет са смрћу је писање“, нагласио је Дурутовић.

Владушић се у свом обраћању захвалио присутнима, посебно Милораду Дурутовићу, истичући да начин на који је Дурутовић представио књигу „Књижевност и коментари“, показује да ова књига, по ријечима аутора „има своје ближње“.

„Када сам почео да је пишем, она није изгледала овако. Ја сам у једном тренутку имао намјеру да напишем једну књигу о Пекићу, која би била теоријска проза о Пекићу, на сличан начин на који је настала књига „Црњански мегалополис“, која је теоријска проза о Црњанском“, рекао је Владушић и додао:

„У српској књижевности постоји једна линија коју смо заборавила, а то је линија у послератној књижевности одражавају писци као што су Милорад Павић, Борислав Пекић, пјесници Иван В. Лалић и Јован Христић. То је једно модерно национално осјећање, која националну идеју није доживљавала као улазак у гето, него на један офанзиван начин.“

Владушић је рекао да је након писања књиге „Књижевност и коментари“ себи објаснио зашто је књижевност данас важна и због чега је самим тим национална књижевност данас важна.

„Морао сам направити једну врсту теоријске прозе која би направила мост између књижевности  и живота и оних вриједности у животу које ја заступам“, рекао је Владушић.

Фемић: Роман „Велики јуриш“ прелази бесмислене бирократске границе

Мр Радоје Фемић говорио је о роману Велики јуриш, а која је била у ужи избор за НИН-ову награду. Он је истакао да захваљујући књигама, као што је Велики јуриш, јер оне прелазе бесмислене бирократске границе.

„Овај ромам оставља најснажнији утисак када је у питању књижевна продукција у претходној години јубилеја од завршетка Великог рата. Роман свједочи да постоје универзалне вриједности наше националне културе које превазилазе пригодност, јер ми имамо ту својствену потребу да се поводом одређених јубилеја присјетимо неких великих дана и дамо одговарајућу литерарну пројекцију. Дакле овај роман бих издвојио из тог корпуса, а то је и став који износе критичари који су већ писали о том роману“, рекао је Фемић.

Фемић се осврнуо и на главног јунака романа и на његову да тако кажемо жељу и потребу да тај рат преживи. Фемић је истакао да је роман подијељен у пет конпонизиционих етапа водећи се хроникалним начелом.

Фемић се осврнуо и на лик Станислава Кракова и на његов дијалог у књизи који је веома илустративан. Краков се у роману правда својим саборцима да је он „Ја нијесам полу-Србин, ја сам Србин и по, а да та друга половина је пољског поријекла“. У овом примјеру, каже Фемић види да ликови преживљавају метаморфозу и постају личности.

Овај догађај орнганизовали су: Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности, Амбасада Републике Србије у Црној Гори и Матица српска – друштво чланова у Црној Гори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: