Власт не види оно што народ хоће

Пише: Зоран Буквић

(Грађани све мање верују НАТО савезу и Западу и мисле да треба јачати односе са Русијом. Они су, за ралику од власти, схватили да нема више униполарног света, који је замењен мултиполарним)

Наша Влада, барем декларативно, посвећена је највишим демократским стандардима, где врховно место заузима „Vox populi-Vox dei“ (глас народни је глас божји, тј. шта народ хоће, то је светиња). Наравно, ово није случај код нас и са овим партије само манипулишу пре избора, задобијајући вољу народа, а после избора заборавља се речено и оно што је записано у програмима партија. Доказа за све ово пуно је, а најизразитији су примери у вези Запада и НАТО савеза. Народ види једно, а власт, зарад својих ситно политичких интереса, хоће да убеди народ у нешто друго.

На парламентарним изборима 2020.године, од 207.238 гласача, који су гласали за победничке коалиције, 184.559 гласача или 88,06 одсто, гласало је за партије које су биле против НАТО савеза, за референдум о уласку или за војну неутралност. Само је коалиција „Црно на бело“ била безусловно за НАТО. Ношен литијама, народ је добро знао шта је НАТО савез и шта је Амфилохије о њему говорио 2018.године. Он је рекао да је НАТО стид и срам Европе и стид и срам црногорске власти, која је прихватила да злочинце прими за своје покровитеље, да од њих тражи безбедност. Грађани добро знају, а власт то не види, да је Српска православна црква трн у оку НАТО савеза. То потврђују и изјаве бившег команданта Копнених снага САД у Европи, генерала Бен Ходгеса. Он је у изјави за „Глас Америке“, 2019.године, изјавио да је Српска православна црква главна претња за довршавање посла на Балкану од стране НАТО савеза, окупације Балкана. Чувене су и речи наведеног генерала, пре Специјалне војне операције у Украјини, да западне политичаре треба убедити да Русија није више партнер, већ неко ко жели да нападне цео свет. Овај наратив запада прихватила је и наша власт, када је запад схватио да Русија не може изгубити рат у Украјини. У годишњем извештају НАТО савеза за 2020.годину, наведено је да су највећи безбедносни изазови за НАТО, Русија и успон Кине.

У НАТО извештају за Црну Гору од марта месеца ове године, у поређењу са извештајем од прошле године, број оних који би напустили НАТО порастао је за 12 одсто, а опао је број подржавалаца за 2 одсто. На питање, ако бисте гласали за или против чланства ваше земље у НАТО, 48 одсто анкетираних грађана Црне Горе рекло би да би гласало да земља остане у савезу, док би 44 одсто гласало за то да земља напусти савез. У извештају НАТО савеза за 2019.годину, наведено је да би 54 одсто грађана гласало за опстанак, што показује да је сада присутан тренд пада поверења у НАТО савез.

Да грађани Црне Горе не воле запад и НАТО, указује и недавно истраживање, не наших невладиних организација, већ истраживање Међународног републиканског Института (ИРИ). Он је непрофитна, нестраначка организација, основана 1983.године као УН-ова партнерска организација. ИРИ је делимично финансиран од стране Заступничког дома. Међународни републикански институт објавио је извештај поводом истраживања од 27. фебруара до 7. марта ове године које је спроведено у државама Западног Балкана.

Највеће изненађење овог истраживања, не за грађане Црне Горе, већ за политичаре, је резултат одговора на питање коју државу сматрате за највећу претњу по безбедност своје земље, где су по први пут у историји грађани Црне Горе означили САД, а све већи број грађана своје симпатије испољава према Русији. Грађани су схватили, а добро и знају, да су САД највећа претња по светску безбедност, а тиме и највећа претња по безбедност Црне Горе. Јаз између ЕУ и Русије је смањен. 36 одсто испитаника из Црне Горе сматра да треба бити потпуно окренут ка ЕУ, док сада 22 одсто сматра да треба подједнако бити окренут ЕУ и Русији. И по питању НАТО, сада свега 28 одсто испитаника сматра да је чланство у том савезу позитивно за Црну Гору, док 17 одсто сматра да је врло негативно, чиме се опет бележи пораст антинато присталица.
За овакву ситуацију у Црној Гори политичари имају оправдање, јер је за све крив велики утицај Русије, СПЦ и Вучићевих медија. Наравно, да није жалосно, све би ово било смешно.

Грађани Црне Горе не верују НАТО савезу да је демократски савез, када предузима војне акције без сагласности Већа безбедности УН, што је неприхватљиво и за многе државе. Само од 1998. до 2001.године, извео је 8 већих војних акција.

Какав је то демократски савез у коме је лако ући, али је тешко изаћи. Лакше је напустити УН и ЕУ, него НАТО. Чланом 13 Вашингтонског споразума, уређено је да након што је споразум на снази 20 година, свака страна може иступити годину дана након што је предала изјаву о иступању Влади САД, која ће обавестити владе других потписница о предаји такве изјаве. Према томе, ако је Црна Гора ушла у НАТО савез 2017.године, она би тек 2038.године могла да напусти НАТО.

Пандемија Корона вирус показала је колико је нато „демократски“ савез и да је јединство и солидарност у НАТО савез лажно, па је и генерални скретар НАТО позивао на солидарност. Он је тиме посредно признао да је члан 5. Вашингтонског споразума, мртво слово на папиру. Да ли је било замисливо да су се „најразвијеније“ и „најдемократскије“ државе на почетку пандемије бавиле хајдучијом, са разликом да су хајдуци давали део плена сиромашном народу, што оне нису радиле. На аеродрому у Банкоку, 200.000 заштитних маски уместо за Немачку, преусмерено је за САД. Америчка војска је из НАТО базе у Авијану однела 500.000 тестова за Ковид-19, када су Италији били више него неопходни, када је на стотине људи дневно умирало. Трамп је забранио америчким фирмама да извозе заштитну опрему, а Немачка исту није хтела да прода Италијанима. Чешка и Пољска су конфисковале заштитну опрему из Кине намењену Италији, а Пољска је забранила прелет руским авионима који су превозили помоћ Италији. Да ли се сећају политичари нашег понижења, када смо тражили заштитну опрему, а добили смо, ништа.

Да ли, сем политичара, још неко верује да се одлуке у НАТО савезу доносе консензусом и да НАТО баштини исте вредности као Европска унија. Ако је тако, а није, како је могуће, нпр. да Црна Гора стави вето на одлуке НАТО савеза. Како је могуће да је нпр. Црна Гора 2010.године добила службени статус кандидата за ЕУ, а у НАТО је примљена 2017.године. Насупрот Црне Горе, Албанија је 2014.године добила службени статус кандидата, а у НАТО је примљена 2009.године. Турску не треба ни спомињати, јер је она у НАТО савез ушла 1952.године, а 2019.године ЕУ гласа за обуставу преговора о придруживању са Турском. Ствар је перцепције САД ко ће и када ући у НАТО савез и ЕУ и од тога шта неко може понудити САД. Очигледни примери за ово су Бугарска и Румунија. Ове државе су у НАТО савез ушле 2004.године, а у ЕУ 2007.године, под великим притиском САД на џаве чланице ЕУ. Обе државе су биле интересантне САД због близине Русији и изградњи НАТО база. У Румунији су почели радови на изградњи највеће војне базе НАТО у Европи. На локацији величине малог града, на површини од скоро 3.000 хектара, моћи ће трајно бити 10.000 НАТО војника и њихових породица. Пројекат је вредан 2,5 милијарди евра.

У Бугарској ће за потребе НАТО бити изграђена инфраструктура вредна 6 милијарди евра. Јануара месеца ове године, бугарски министар одбране, Тодор Тагарев, изјавио је да ће НАТО савез у Бугарској распоредити мултинационалне бригадне борбене групе од укупно 5.000 људи из САД, Италије и још 5 суседних земаља.

Бивши амерички председник, Трамп, је у свом мандату често и грубо притискао чланице НАТО да више издвајају новчана средства и да достигну износ од 2 одсто БДП за одбрану. Наши политичари су се утркивали ко ће се пре изјаснити, да ће и Црна Гора издвајати 2 одсто за одбрану. Суштина одговора због чега се тражи повећање издвајања за одбрану, најбоље се може схватити у поруци професора и директора Института Рутхерфорд у Вирђжинији (САД), Јохн Wхите Хеада.

Он је рекао да је Америчка нација постала плен војно-индустријског комплекса, кога подржавају ратни профитери и корумпирани политичари. Немојте се заваравати ако мислите да се ваш тешко зарађен порески новац користи за националну безбедност.
Амерички магазин „Нешенел Интерест“ писао је да предувани војни издаци, преко 70 одсто америчког буђжета, само стварају потребу за измишљањем непријатеља, јер у томе лежи оправдање за толике трошкове.

2003.године САД су почеле инвазију на Ирак, због наводног оружја за масовно уништење које никада није постојало. САД су често лагале свет, да би започели војне акције широм света. Кулминацију кампање за уверавање ратно скептичне јавности био је пажљиво исцениран говор тадашњег америчког државног секретара, Цолина Поwела, 2003.године у УН у Њујорку. Поwелл је изнео бројне наводне „доказе“ према којима тиранин у Багдаду већ има биолошко оружје за масовно уништење, те да ради на развоју атомске бомбе. Две године касније, Поwел ја овај говор назвао срамном мрљом и дистанцирао се. Рекао је да је он у име САД изнео лажне информације и то ће увек остати део његовог живота. Просто речено, признао је да је лагао цео свет и то у УН. Међутим, то је био повод за агресију на Ирак, а све остало САД није битно.

Није то били ни први ни последњи пут, да САД низносе неистине, односно лажу .Руски председник, Владимир Путин, је у говору на конференцији о безбедности у Минхену, 2007.годинер, оптужио западне силе да се ширењем НАТО савеза на Балтичке земље три године раније, 2004., прекршиле обећање с почетком 1990-тих година. Москва говори о издаји, јер се ваља присетити договора између америчког министра вањских послова, Јамеса А. Бакера и бившег совјетског лидера, Михаила Горбачова, током њиховог састанка, 9.фебруара 1990.године, о неширењу НАТО савеза. Те 2004.године, у НАТО је примљено седам држава: Литванија, Латвија, Естонија, Румунија, Бугарска, Словенија и Словачка.

Двадесетогодишње војно ангажовање САД у Авганистану представља гаранцију да ће рат, који би многи Американци заборавили, бити утиснут у колективно сећање земље са истом дуготрајношћу као и катастрофални пад Сајгона. Кога су то САД и НАТО победиле, наравно никога. Нападају оне који су стотину пута слабији од њих, па и поред тога морали су да напусте, нпр. Авганистан. Каква је то велика војна сила која није могла да победи талибане упркос мобилизацији 110.000 војника у 2011.години и најсавременијим врстама оружја и војне опреме. Где год су ратовали, САД и НАТО, остале су само рушевине и убијени. Рат у Авганистану је коштао више од 2 билиона долара и више од 3.500 живота савезничких војника. Готово 110.000 цивила је убијено или рањено откако су УН почеле систематски да бележе цивилне жртве од 2009.године. Укупан број погинулих у Ираку је између 200.000 и милион људи, зависно од процена. Угледни медицински часопис „Ланцет“ је већ 2006.године објавио број од преко 65.000 додатних смртних случајева, а рат у Ираку је тада био далеко од краја.

САД и запад воле да причају о поретку заснованом на правилима и колико су она важана. Међутим, то су правила која радо крше када им не одговара да их поштују. Ово је један од разлога зашто је толико земаља, од Бразила преко Јужне Африке до Индије, суздржано када је реч о осуди руске Специјалне војне опарације или примени санкција Москви. Све ово треба схватити као очигледан двоструки стандард САД који се примећује на глобалном плану, а све се враћа САД као бумеранг. Многи Амерички политичари све више схватају да је конфликт с Русијом политички и да је због тога потребна вешта дипломатија, а не војска и да је сарадња с Русијом, уместо конфликта с њом, једини ефикасан начин за светски мир.
Имајући у виду све оно што је претходило уласку Црне Горе у НАТО (2017.), зашто се неко плаши да се подељеност Црне Горе у вези НАТО савеза реши на најдемократскији начин, изјашњавањем грађана на референдуму. То је шанса и за Демократску Црну Гору, која је била за референдум, а сада покрива сектор безбедности, да покрене ову иниицијативу и да грађанима покаже да јој је важнија идеологија од фотеља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: