Vlast u Beogradu bi da sedi na 12 stolica

Piše: Igor Pšenjičnikov, savetnik direktora RISI, specijalno za RIA Novosti

Na početnoj stranici sajta Ministarstva odbrane Srbije ove nedelje jedna pored druge bile su okačene dve zvanične vesti koje se međusobno isključuju. Jedna dobra za Rusiju, a druga loša.

Od koje da počnem?

Počeću od loše. Možda će posle druge vesti nama u Rusiji biti slađe. Dakle, loša vest je o tome da je načelnik Generalštaba Oružanih snaga zemlje Ljubiša Diković potpisao u Briselu notu o pridruživanju Srbije borbenoj taktičkoj grupi EU „Helbrok“, čije su članice već Grčka, Kipar, Bugarska, Rumunija i Ukrajina.

Dobra vest je da je 9. novembra u Srbiji uspešno završena vežba „Slovensko bratstvo 2016“, u kojoj su učestvovale jedinice Vazdušno-desantnih snaga Rusije, kao i Oružanih snaga Belorusije i Srbije. Učesnike su čak došli da pozdrave predsednik Srbije Tomislav Nikolić i već pomenuti Ljubiša Diković.

Ogromno prorusko raspoloženje u Srbiji

Svako ko nije upoznat sa srpskom politikom može na ovome da se zbuni. Zašto održavati vežbe u kojima učestvuju ruski vojnici i istovremeno gledati ka Zapadu?

Treba se ograditi da bi trebalo razdvajati srpsku vlast (u vidu predsednika, parlamenta i vlade) od običnog naroda.

Mislim da neću pogrešiti ako kažem da nigde u Evropi Rus neće naći toliko iskrene ljubavi i prijateljstva kao u Srbiji. To se manifestuje svuda, pre svega na svakodnevnom nivou, što nesumnjivo svedoči o ukupnom proruskom raspoloženju u srpskom društvu. Ankete su u julu 2016. godine pokazivale: za savez sa Rusijom zalaže se 71,5 odsto Srba. Protiv ulaska Srbije u NATO je 83,7 odsto. I gotovo je podjednak broj pristalica i protivnika pridruživanja Srbije EU: 44,5 odsto „za“ i 43,0 odsto „protiv“.

Da bi se shvatilo kakav je odnos prema Rusiji i Rusima u Srbiji, dovoljno je prisetiti se parlamentarnih izbora održanih u aprilu ove godine, na kojima su na „rusku kartu“ igrale praktično sve vodeće stranke – od pristalica ulaska u EU i NATO do evroskeptika.

Svaka stranka je pokušala da se predstavi svojim glasačima kao veliki prijatelj Rusije, neko objektivno i iskreno, kao, na primer, izborna koalicija „DSS – Dveri“ na čelu sa Sandom Rašković-Ivić, a neko – iz čisto konjunkturnih pobuda. Neki političari su čak pokušali da predstave stvari tako kao da imaju bliski odnos sa Vladimirom Putinom, čija popularnost u Srbiji je ogromna. Uzgred, u Srbiji se može čuti sledeće: kada bi se Putin kandidovao na predsedničkim izborima u Srbiji, dobio bi 100 odsto glasova.

Temelj simpatija Srba prema Rusima čine i zajednička pravoslavna vera, i njihovo istorijsko sećanje. Srbi još uvek ne zaboravljaju da je upravo Rusija 1914. godine pritekla u pomoć Srbiji, kada je bila na ivici uništenja od strane Austrougarske, kako je i počeo Prvi svetski rat.

Srbiju pritiskaju zahtevima da se pridruži antiruskim sankcijama

Aktuelne srpske vlasti ne mogu da zanemare raspoloženje u društvu, i zato stalno govore da vide Rusiju kao glavnog istorijskog prijatelja i saveznika. Srbija je čak odbila da se pridruži antiruskim sankcijama Zapada.

Ali, zvanični Beograd pritom stalno naglašava da vidi budućnost Srbije u EU, koja od Srbije zahteva uvođenje sankcija Rusiji.

U okviru pregovora sa Srbijom, EU ne diskutuje o tome kako da uskladi srpsko zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, već zahteva od potencijalne buduće članice da se pridruži izjavama, odlukama i merama EU.

U razgovoru s autorom ovih redova, naučni savetnik (sada direktor) srpskog Instituta za evropske studije i poznati srpski politikolog Miša Đurković rekao je da se „na Srbiju vrši ogroman pritisak u okviru pregovora sa EU u kontekstu diskusije o zajedničkoj spoljnoj politici. Pre svega, radi se o primoravanju Srbije da uvede sankcije protiv Rusije, što srpske vlasti odbijaju.

Da bi ublažila taj pritisak, Srbija insistira na jačanju saradnje sa EU u drugim oblastima, na primer, u zajedničkim vojnim i civilnim misijama po celom svetu i na svom članstvu u vojnim strukturama u sklopu EU. Tako su Srbiji i predložili da uđe u Borbenu taktičku grupu „Helbrok“. Međutim, postaje sve gore. U „Helbroku“ učestvuje Ukrajina. Sve u svemu, idiotska situacija.

Srbija je de fakto članica NATO

Ali, po svemu sudeći, EU nije poslednja stanica na putu evrointegracija Srbije. Skupština (srpski parlament) je 2015. godine – maltene tajno, bez javnih debata i bez saopštenja za javnost – ratifikovala sporazum sa NATO, poznat kao SOFA (Status of Forces Agreement), koji je potpisan godinu dana ranije.

Na kraju je Srbija, iako nije članica NATO, preuzela na sebe obaveze koje imaju punopravne članice NATO na osnovu osnivačkih sporazuma Severnoatlantske alijanse od 1949, 1951. i 1952. godine. To jest, Srbija je de fakto postala članica NATO – s obavezama, ali bez prava.

Srpske vlasti se nisu zaustavile na tome. U januaru 2015. godine ministar odbrane Srbije potpisao je sporazum poznat pod nazivom IPAP koji predviđa saradnju između Srbije i NATO u svim vojnim sferama.

A povrh svega još i učešće Srbije u Borbenoj taktičkoj grupi „Helbrok“ u društvu sa Ukrajinom.

Koliko dugo će Srbija moći da lavira između Rusije i NATO?

Poznata srpska javna ličnost – lider patriotske nevladine organizacije „Naša Srbija“ Mlađan Đorđević – rekao mi je da „sporazumi IPAP i SOFA koje je Srbija potpisala sa NATO otkrivaju stvarni pravac spoljne politike Srbije, a članstvo u „Helbroku“ je samo još jedna potvrda toga“.

„To dokazuje da Srbija ne može da uđe u EU, kuda je gura aktuelna vlast, bez ulaska u NATO“ , istakao je Đorđević.

„Uz to, Srbija ne može da uđe u EU bez priznavanja Kosova i bez usaglašavanja svoje spoljne politike sa EU, što je takođe neprihvatljivo za obične Srbe, pošto to podrazumeva uvođenje sankcija protiv Rusije“, kazao je on. 

„Vlasti Srbije idu u pogrešnom pravcu. Srbija ne može da dozvoli sebi da izgubi podršku Rusije i drugih zemalja-saveznica Rusije u Evroaziji“, rezimirao je Đorđević.

Susedna Crna Gora – koja je duhovno, etnički i istorijski Srbiji najbliža zemlja i koja je do 2006. godine bila deo zajedničke države sa Srbijom – već je dobila poziv da uđe u NATO. Malo ko sumnja da će eks-premijer Crne gore Milo Đukanović na kraju dovesti svoju zemlju do članstva u Alijansi i definitivno pokidati veze sa Rusijom.

Politički analitičari u Srbiji smatraju da će Zapad iskoristiti Crnu Goru kao svojevrsnog „ovna“, za kojim će se u NATO „provući“ i Srbija. Time će na Balkanu zauvek biti stavljena tačka na prorusko opredeljenje.

Dok su se obični Srbi (uostalom, kao i Crnogorci, koji nisu ni pitani da li žele u NATO) odavno odlučili za Rusiju, vlasti Srbije odugovlače, izvlače se, pokušavaju da sede ne na dve, već na dvanaest stolica.

„Glavno je pitanje koliko će to moći da traje?“, kaže Miša Đurković. Istina, treba objasniti našim srpskim partnerima da je, po romanu Iljfa i Petrova, blago bilo samo u jednoj stolici…

Izvor: Fakti.org