Вођа или Црна Гора

Живјеће овај народ. Додуше живјеће као и до сада. Никада сам, као народ својом главом, него увијек уз свога вођу. Црногорцима је од вајкада било много комфорније да слиједе вођу него сами да узму судбину у своје руке. Од Владимира до Милаша кратак је и дуг наш пут посртања за разним вођама за којима смо слијепо ходили. Кадкад су вође биле смислене и тада није било трња иза нихових стопа, а ми смо као народ могли да боље живимо. А кадкад смо попут Домановићевог народа и његовог вође завршавали у провалијама и беспућима овог свијета. Свеједно како нам било, ипак смо слијепо слиједили свога вођу. Живио Краљ, живио Милаш .

Неподношљива је лакоћа којом наше вође и вођице (умишљени полтрони око вође), оправдавају а ми здраво за готово прихватамо њихове грешке и заблуде. Чоклода и мљеко теку улицама Цетиња, а у Подгорици народ се око Скупштине и Владе у ствари окупља да подржи своје вођице. Вођа је тако рекао. Тако има да буде. Вођа никада није био лично одговоран за своје неуспјехе, а његове успјехе славио је васколики народ и подизао им споменике.

Боже драги како ли ће бити лијеп споменик моме Милашу, када га једном подигнемо. Ја да се питам тај споменик би, брат брату, морао да буде 15 метара у вис, а једно 4,5 тоне тежине. Спрам свеца и тропар, или у преводу спрам вође и споменик. И то не један споменик. Не. Сваком граду у Црној Гори следује по један споменик. Кога је и како вођа задужио, а не бој се свакога од нас је Милаш зајазио! Мој предлог, мој допринос лику и дјелу моме вођи је да Милаш буде на коњу Зекану, у Никшићу. Милаш како игра шах негдје у Боки. Милаш како држи сијалицу у руци негдје на сјеверу. И на крају централни споменик у Подгорици – 15 метара висок Милаш као фараон син Бога Сунца које за ову прилику излази на западу, по новоме како смо у НАТО-у од туда и излази сунце. Дакле, Милаш као Сунце испружених руку према своме народу и дарује му државу. Истом народу лудом од среће што има државу који га је безгрешно слиједио, од рата до мира, од Руса до Амера. Од социјализма до приватне државе. Народ је своме вођи вјеровао да је за њега, то јест народ, тако најбоље. Ми смо Милашеви, а Милаш је наш. Него друго питање мене мучи. Чији ли смо ми за Бога милога, сви овако у пакету заједно?

Немам ја илузија. Знам да и ја полако каскам у реду слиједећи вођу или неког од вођица. Нијесам ни ја бољи од остатка мога народа. Због тога сам такав какав сам. Иза вође. Кога су ми туђи наметнули. Живјеће овај народ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: