Вођа од Видрована

Пише: Драган Јочић

“Вођа владајућих говори, на партијском скупу, у родном граду. Нешто ће засигурно значајно рећи. Треба гледати“, посаветоваше ме пријатељ, прошле недеље. Послушах га.

Вођа крочи на бину одлучно као прави кормилар црногорског брода. Висок, уредно подшишан, у безпрекорном оделу које му одаваше дискретну подгојеност.

Вођа се прво захвали свима онима који су се десили у његових политичких 36 година, па и будућим партијским покољењима. Крену шематски да говори по хоризонтали ка вертикали, са ширине у дубину. Поносан беше на успех у домену комуналија, путева, помену поносно: струју, ветар, сунцем, метал, руду, млеко, пециво, и неизоставно инвеститоре. Обећа веће плате и бољи стандард за двадесет до тридесет година.

Вођа, затим у двадесет петом минуту, оштро засече обема рукама ваздух. Приметно беше његово чешкање по образу, усиљени смешак, и њему несвојсвено загрцкивање. Пошто ухвати ритам, обузе га неко стање које врцаше непримереном мржњом. Зној поче да га облива, па се маши по први пут за марамицу. Крену да саопштава праву суштини свога наума, који је припремио за крај партијске конференције, објашњавајући је као “темељно промишљену одлуку“ целе партије. А то беше остракизам Српској православној цркви у Црној Гори.

Вођа тада јавно поручи, Црногорцима и Србима, који дају поверење Митрополији, а њих је преко триста шездесет хиљада (360 000), да у име “владавине права“, њихова прађедовска црква мора бити разбаштињена и отприлике, протерана ван граница Црне Горе. Додаде да се ради о једној назадној и опасној институцији, која је на некој “другој срани“ , те да и због тога треба бити изолована и измештена.

Предочи да ће се правити нова црква, која ће бити достојна “догледне европска будућост“, јер је његова партија за тринаест година формирали све државне институције, па је вакат дошао и за ову духовну, но им требају земља и објекти. Тада и на својствен начин отпоздрави поздраву “из облака“, од пре петнаест дана, и потврди да ради озбиљно на томе да Црна Гора убрзо постане terra misiona.

Вођа, је свестан, да није мала ствар објавити рат канонској Православној цркви. Такву амбицију нису остварили ни његови предходници, стари комунисти Блажа Јовановића. Нарочито имајући у виду њихову лакоћу ка тамничењу и убијању. Додуше њима је то била само амбиција у тврдој власти да можда “убију Бога”. Али ово је њему последњи дах да се политички састави, кроз још једну поделу и заваду народа. Наравно поред овога, субјективног, постоје и наређене “важне мисије“.

Вођа је, несумљиво, у големом задатаку, који назива “спољнополитичким приоритет… на хоризонту обавеза“. Значи мора се најнижим опортунизамом потрти и великим лажима закрилити истина. Зна да ћемо му бити немогуће, јер осмовековно трајање и верујући народ, не могу му избрисати параграфи, искључиве партијске одлуке, као ни наручени предлози страни корумпираних правних комисија. Цркву да прави, већ се уверио да му се не да, јер му треба милост и вера у Бога коју он нема.

Вођа је несигуран, јер нагонски осећа да политиканством треба да загази у терен надрационалног. Да је до њега, распопова заједница би се већ примила. Али није, и не може, само понекад скита, и то ево већ двадесет шесту годину.

И на крају, гледајући снимак, за архиву, тог локалног партијског скупа, не може, а да се не запази да је то интересантно друштво. Друштво сабрано од најокорелијих старих партијаша, окићених удворичким осмехом и зановљене наивне младежи.

Вођа помеђу њих, поперен, као човек од пластике, чудно зурећег погледа, одаје утисак као да је у мислима негде далеко. Почетак овага скупа, где су изречене судбоносне речи и поруке, прате одјеци државне химне, коју, ама баш, нико не пева.

Вођа такође не пева…

П.С. Једна историјска цртица

Присталице др Милана Стојадиновића, председника Југословенске радикалне заједнице, и главног виновника сукоба са Црквом као и “Конкордатске кризе“ 1937г., стално су на партиским скуповима, када се појави, клицали: вођа, вођа, вођа, вођа, вођа…
У једном моменту, Стојадиновић ослушну ехо њиховог усхићеног клицања, и схвати да они несвесно кличу ђаво, ђаво, ђаво, ђаво, ђаво…

Аутор је некадашњи министар унутрашњих послова Србије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: