• Издвојено
• Колумне
• Поглед

Вођа у мантији

1 min read

7 година ‎ Никола Маловић

Прича се откако знамо за себе да је црква одвојена од државе. Никад нисмо чули да је држава одвојена од цркве, јер није: увијек је држава уметала ципелу у двери, између олтара и народа.

Поглед на ловћенски масив са звоника ман. Савина (Фото: Н. М.)

Ни у Србији, ни у Црној Гори, бившим југословенским републикама гдје Вучић и Ђукановић владају маниром copy-paste по дозволи странаца, опозиција се за много година неће домоћи зелене гране.

Да ли је то стога што опозиција у Србији и Црној Гори нема оперативну идеологију спрам ове мочваре без владајуће идеологије, да ли је то зато што су гласачи анестезирани техникама специјалног рата у коме отровне ријалитије не треба занемарити ат алл – враг зна – али је једно сигурно: и ово ће проћи.

Но да би поредак у коме се већина не осјећа комотно био замијењен, потребно је глобално мијешање карата. Као народ с великим искуством имамо право да потајно потражујемо да нас та чаша жучи мимоиђе.

Док ми тако тражимо да нас чаша жучи од глобалног мијешања карата мимоиђе, иза све празнијих села пуни се Београд, да би се и он испразнио пошто млади узму диплому и запале у свијет као виши и бољи који одлазе вишима и бољима, а нама да остану доктор Мали, доктор Стефановић и њима слични који крај реченице не могу дочекати у прес цлиппингу колико их је само брига што оде сва памет и расијава се све наше сјеме...

А зашто су најбољи отишли и тек стасали који су, зашто одлазе? Зато што им је пун бееп квислиншких власти и њихових негативних селекција, по којима је могуће да кадар с фалсификованом дипломом буде министар, премијер – контра биолошког рода, а предсједник – и контра кода свога рода.
И сад…

Прича се откако знамо за себе да је црква одвојена од државе. Никад нисмо чули да је држава одвојена од цркве, јер није: увијек је држава уметала ципелу у двери, између олтара и народа.

Широм отворених очију, упознали смо се и са феноменом раскола, о коме деценијама нисмо знали ништа, те спознасмо да ако црква и јесте одвојена од државе, ђаво није.
Ђаво је најближи сарадник државе.

Ђаво је постао савјетник Србији & партнер Црној Гори.
Није још било у историји примјера да народ који је формирао властиту културу на бази једног идеала промијени тај идеал и почне да ствара нову културу на нову тему.

Не. Народи ваплоте дух једино у њима својственој форми и тиме генетски трају у датом оквиру, развијајући га, дијелом модификујући, али не замјењујући и не издајући га.

Црногорска издаја представља не само отпадништво него и културно самоубиство. Истим путем иде Србија, чиме доказује синдром етничке старости.

Зар је било потребно да нам витални ислам сервира муфтију Зукорлића као примјер на длану?

Зар нисмо имали владике који су били и духовни и световни поглавари свога народа? Зар нисмо имали попове-устанике? Што је проблем да се јаве опет и ставе се на чело народа, попут Зукорлића – у демократском поретку?

Свештено лице које би се родило да поведе већински православан народ морало би да зна како би се, чином кандидатуре, медијско небо, сав НВО кал на земљи и амбасадори западних земаља окренули против њега. То би био човјек који нема што да изгуби, јер Србија и Црна Гора изгубише скоро па све.
Срећа па би и иза свештеног лидера кога би вјероватно убили – остало њих море.

Народ који једва дише од историјских силовања, има излаз, знају то чак и демонизоване НВО жене. Али… Црква и оваква каква је, новотарска и разводњена, са златним дворима и аудијима, није нити може бити одвојена од државе.

Све смо друштвене системе пробали, савјест нам је чиста. Сада је ред да српска цивилизација покаже драм виталности тако што ће изабрати свој лични пут оличен у формули по којој је наша перспектива у нашој ретроспективи – или да неславно буде свргнута с историјске сцене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: