Воја Танкосић изнад холивудских суперхероја

Пише: Славиша Павловић

Живот Воје Танкосића, чији смо годишњицу рођења недавно скромно обележили подсећа на живот измишљеног холивудског суперхероја, јер да је којим случајем немирни војвода део америчке историје, сигуран сам да би тамошњи надарени редитељи и писци од њега направили бар један холивудски блокбастер.

Када сам први пут (као дечак) гледао филм Рамбо, где Сталоне скраћује цев пушке, био сам толико одушевљен сценом да сам ножем (неспретно) скратио своју играчку. Пар година касније, видевши слику војводе Вука, са скраћеном цеви, схватио сам да смо безмало век пре измишљеног холивудског „јунака“, имали читаву плејаду стварних хероја, који нису постали филмски ликови захваљујући обавезним пропагандним филмовима попут „Мирка и Славка“, „Партизанске ескадриле“ или „Сутјеске“, које данас нико не гледа иако су и даље на репертоару државне телевизије.

Моје дечачко везивање за холивудске суперхероје било је природно, нисам имало прилику да упознам своје. Чак и кад бисмо бежали од фикције, која је у уметности неопходна постоји читав низ личности, чије су животне приче веће и занимљивије од великих филмских остварења.

Живот Воје Танкосића, чији смо годишњицу рођења недавно скромно обележили подсећа на живот измишљеног холивудског суперхероја, јер да је којим случајем немирни војвода део америчке историје, сигуран сам да би тамошњи надарени редитељи и писци од њега направили бар један холивудски блокбастер.

Рођен је 28. септембра 1880. године у месту Руклада, крај Уба. У раном детињству, породица се преселила у Београд, у Улицу краља Милутина број 19.

Слабе грађе, нижи од осталих дечака у својој генерацији, самим тим и недовољно јак да се одбрани у дечачким тучама, појавио се у радњи свог оца и рекао му „да је решио да више ничије батине не трпи, да казни сваког ко на њега руку дигне, а ко је од њега јачи, да га убије.“ Очева стрепња да Војислав не крене погрешним путем постала је оправдана неколико месеци касније, када је испод његовог кревета пронашао пушку. Због тога се поверио Војиној мајци уз речи „да је изгледа родила убицу.“

Уписао је Другу београдску гимназију, где му је наставник био Стеван Сремац, аутор Ивкове славе и Зоне Замфирове, идеалиста и добровољац из Српско-турских ратова, који је читавој генерацији уткао дух родољубља.

У истом одељењу, био је и Никодије Луњевица, брат будуће српске краљице Драге Обреновић. Са два школска друга, судбина ће се поиграти у ноћи Мајског преврата. Тада је Танкосић командовао водом који је стрељао браћу Николу и Никодија Луњевицу, док им се све време обраћао са „Ваша величанства.“

Доласком краља Петра, идеја ослобођења Старе Србије (КиМ и Македонија) којој су тежили млади официри, постала је остварљива. Лука Ћеловић, један од најбогатијих људи у Србији, потом Милорад Гођевац, угледни београдски доктор и генерал Јован Атанацковић основали су Српски комитет, чији је циљ био организовање комитских/четничких одреда и њихов прелазак у Стару Србију како би одбранили српски народ од напада Арнаута, Турака и ВМРО-а.

Немирни официр за ког се говорило да је најбољи стрелац у српској војсци, био је њихов први избор, а уз харизматичне официре попут Аписа и Војина Поповића (војвода Вук), за којим су били спремни да крену многи официри, вишевековна идеја чинила се остварљивом. Међутим, пре тога, било је потребно отићи у извидницу, разговарати са народом, проверити њихову спремност за борбу, агитовати, проценити могућности и снагу непријатеља.

„Прерушени“ у житне трговце, Воја Танкосић и доктор Гођевац путују Старом Србијом, у Битољ, Скопље и Солун. Када су стигли у Пореч, на сеоску прославу, видели су два турска жандарма како се такмиче у гађању.“

Танкосић није издржао.

Уморан од улоге трговца, немирне нарави, жељан надметања, узео је пушку у руке. Иако га је Гођевац саветовао да гађа у страну, Војислав је неколико пута погодио у мету. Свима је постало јасно да поседује вештину која није карактеристична за трговачког помоћника. Искусни доктор Гођевац наредио је покрет дружине у суседно место.

Каква је ситуација владала у Македонији, говори Станислав Краков деценију касније: „1905 године, било је чак 800 убистава Срба, преко седамдесет кућа је запаљено, док честа силовања жена и младих девојака нису регистрована.“

Прва битка у којој је Танкосић учествовао, била је на Челопеку, на Велики петак 1905. године. Чета под командом Саватија Милошевића сукобила се са турском војском и милицијом. Жестока борба је трајала неколико сати, а млади српски официр истакао се како храброшћу тако и прецизношћу. Добро сакривен иза једне стене, прецизно је погађао турске коњанике који су били приморани да се повуку.

Од тога дана, у Старој Србији, име Војислава Танкосића, изговараће се с поштовањем и страхом. Убрзо, постао је војвода, оформио своју чету, а његови војници постаће познати по невероватној храбрости и обучености. Док су други заповедници, током тих година српске акције, узимали ратничка имена – Јован Стојковић био је војвода Бабунски, Војин Поповић – Војвода Вук, Танкосић је користио право име „како би непријатељи знали с ким имају посла.“ Раширио је и мрежу јатака и ухода. Своју рођену сестру запослио као учитељицу у Скопљу, но, тај посао био је само параван, како би преносила важне информације из Македоније.

Када је Надежда Петровић сакупила 1000 ондашњих динара за сиромашне српске породице у Македонији, у њеној пратњи, појавио се војвода Танкосић. У једном од села, док су „већали“ са сеоским првацима да ли ће да купе брашно или неке друге потрепштине, војвода им је рекао да џабе бацају паре, јер ће им то Арнаути све отети, па су на његов предлог, купили пушке.

Основао је и регрутни центар у Ћуприји, где је примао само најбоље и најхрабрије. Да би ослободио своје војнике страха од метака, пуцао је у јабуке, које је постављао у њиховој близини. Монах Калист, који је у младости био његов војник, каже да никада није видео толико спремног и посвећеног официра. Сви регрути су могли да погоде цигарету метком из пиштоља са удаљености докле оком виде, и то скоро свих 10 пута из десет покушаја, новогодишње пливање било је обавезно…

Данас само можемо замислити колико је било тешко ратовати против оваквих војника.

Други регрут каже „Поштован је као нико, међу комитама. Сви га воле, због бистрине и храбрости. Он је стратег Гарибалдијевог калибра. Он туче и грди; псује и кажњава своје људе, али им убрзо тепа и дели с њима последњу пару.“

Када је у Београду био протест против анексије Босне и Херцеговине, Воја Танкосић је разапео шатор поред споменика кнезу Михаилу, где су се уписивали добровољци за рат против Аустоугарске. Први уписани добровољац био је Бранислав Нушић, други Јован Дучић, а трећи Владислав Рибникар. Сутрадан је Политика објавила текст на насловној „Комите иду на Дрину.“

Током тих неколико година припрема за Први балкански рат, кроз Танкосићеве руке прошло је много новца. Оно што га је све време одликовало, било је поштење. Није било злоупотреба новца, а казна за крађу, била је смрт. Уосталом, због његове нарави и поштења постао је чувен и у Београду, јер је неретко претио корумпираним политичарима „да ће им пребити прсте које гурају у државну касу.“

Никола Пашић се жалио да му је у хотелу Москва запретио да ће му почупати браду, док је радикалском посланику Стојану Протићу рекао да ће га дићи у ваздух са кућом и породицом уколико прихвати место министра војног. Повод за ову претњу био је сукоб цивилних и војних власт. Војска није желела да им цивил буде министар. У овом сукобу, требало је да посредује и Живојин Балугџић, конзул из Атине, али када је дошао на преговоре, Танкосић га је испратио са шамарима.

Најгоре је прошао Наум Димитријевић, уредник листа „Полицијски гласник“, који је у погрдном тексту организацију „Уједињење или смрт“ назвао Црном руком. Он се пожалио да га је Танкосић отео и три пута ударио мотком дужом од два метра, дебелом као човечја рука. Ствар је стигла и до суда, а војвода је на суду оптужио Димитријевића да је лажов, јер га није ударио три пута, него чак 19 пута, али се он после трећег ударца онесвестио. То је изазвало грохотан смех у судници.

Ипак, шегачење га није спречило казне. Осуђен је на три месеца затвора.

Међутим, одмах по правоснажности пресуде, на предлог министра војног Степе Степановића, краљ Петар, помиловао је свог омиљеног герилца.

Постоји и легенда да је Воја шамарао Черчила. Наводно, будући британски премијер, путовао је Оријент експресом, па кад се воз зауставио, војвода му је лупио пар шамара. Али, то је само један од митова, без доказа (иако би било занимљиво да је тачно), као уосталом и мит да је у Француској потегао пиштољ на њихове официре који су Србији покушали да продају муницију лошег квалитета.

Додуше, Воја Танкосић јесте у Паризу направио скандал, пошто је био у комисији за контролу купљене муниције. У тамошњим медијима, што су пренели и домаћи оптужио је фабрику да „Србији покушава да утрапи лошу муницију“ па му мајор Миловановић у писму каже „да је знао да ће у свему бити исправан, али да ствар не износи у јавност.“ Након што се вратио, радикалски посланик Петар Мишић, оптужио га је да је пореметио дипломатске односе с Француском. Позив на двобој, да реше часно, био је Танкосићев одговор, након чега се Мишић повукао.

Када је почео Први балкански рат, Танкосићев одред имао је задатак да пређе иза леђа непријатељске војске и сачека напад регуларних јединица. Са собом је повео 120 одабраних војника, од преко 2000 њих који су се пријавили у његов центар за обуку. Један од одбијених био је и Гаврило Принцип.

Тада се оглушио о наредбу команде и напао турску караулу на Мердарама. Борба је била тешка и жестока, у њој се, поред војводе, истакао и тада још увек млади Мустафа Голубић.

У писму официра регуларне војске наводи се да је „све било спремно по договору, али дође Танкосић и направи русвај. Његови четници су гинули уз песму.“

Након Сарајевског атентата, Аустроугарска је затражила хапшење Воје Танкосића, као и гашење Народне одбране. Војвода се сам појавио код свог претпостављеног и затражио мало времена, како би уништио поверљиву архиву, за шта је и добио дозволу. Одређен му је притвор, али тада се група његових „специјалаца,“ с бомбама, пушкама и камама окупља испред затвора и захтева хитно пуштање Танкосића из затвора. Том групом командовао је такође прослављени војвода Јован Стојковић Бабунски, а у његовом друштву били су и Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Владо Воскар… ратници овенчани славом. Тада пуковник Анђелковић извештава команду „Чету није могуће употребити без Танкосића, нити је распустити без оружја.“

Како Аустроугарска није доставила никакве доказе против њега, пуштен је и унапређен у чин мајора.

Његови ратни успеси у наредним данима изискују много дужи текст (ако не и читаву књигу) те само треба напоменути да су аустроугарске снаге организовале потрагу за „генералом Танкосићем“, како су га називали, док су његове фотографије објављене у мађарским и аустријским листовима. У његовом одреду било је и жена, а једна од најпознатијих сигурно је и Софија Јовановић.

Након Колубарске офанзиве, када је српска војска ослободила Земун, организована је војна парада четника. Војвода Танкосић и војвода Вук били су на челу параде, а испред њих је ишао владика Николај.

Већ 1915. године, када је генерал Макензен започео напад, Танкосићев одред му се супротставио на Дунаву. Колико је био навикнут на рат, говори и податак да је једна граната пала у ров и подигла у ваздух све око њега. „Штета што неко није ово снимио“, мирно је изговорио, а онда, вероватно схватајући каква је сила испред њега, издао и своју последњу наредбу: „Јунаци, напред, за мном, ко хоће да погине.“

Преминуо је два дана касније, од последице рањавања шрапнелом.

У жељи да покажу да су убили највећег српског војника, Аустроугари су тражили Танкосићево тело. Иако су га сељаци сахранили и каменом обележили његов гроб, по једној верзији, извесни апотекар Трајковић показао је место на ком је укопан, па су га Аустроугари откопали, како би се утврдио идентитет. Чак су се и с телом преминулог војводе фотографисали, а на слици са њима био је и Светолик Трајковић.

Наредних дана аустријски медији објавили су текстове с насловима „Крај Воји Танкосићу, демону Великог рата“, „Тигар је мртав.“

Јасно је да за филмску причу, каква је ова, треба много новца и да мала српска продукција, док год је тако, не треба ни да покушава, како се пројекат не би претворио у неуспех попут серије о Немањићима. Али, то не значи да причу не треба да чувамо за боља времена, када ће ослободилачки дух великог великог војводе поново поносно ући у Приштину, за почетак, на филму.

Текст преузет са портала РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: