Војислав Гледић: Несклад

У оскудној соби  сједим усамљено,

Умјесто читања, са сјетом се дружим,

Успомене старе,

Из ране младости –

Настојим кроз пјесму да себи продужим.

Град  спокојно спава, не чују се звуци,

Само касни сати скривено одмичу:

У суморној души

Стихови се нижу –

Претачу се редом у жељену причу.

Кад се упореде многе успомене

Са досегом пјесме ноћашњега рада,

Између стихова

И негдашње збиље –

Јасно су видљиве вијуге несклада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: