Војислав Илић: Разговор мале србадије с отаџбином

Отаџбино, мајко моја,
И дедова мојих славни’,
Докле стижу крила твоја
И питоме твоје равни?
Покажи ми међе своје,
Твоје горе, реке твоје.

“Од Будима, до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже –
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе”.

Отаџбино, мајко моја,
Што је тужно лице твоје?
Зашто храбра деца твоја
Сузом квасе лице своје?
Какав бол им мучи груди,
И дубоки уздах буди?

“Моја деца сузе лију,
Јер их душман мучи стари,
Душмански им крвцу пију:
Турци, Немци, и Маџари.
Што слободан свуда није,
Зато Србин сузе лије”.

Отаџбино, мајко тужна,
Има л’ кога у мом роду,
Да распали роба сузна
На бој свети за слободу,
Ко у доба она стара,
Против Хуна и Авара?

“Прихватите луч слободе
Усред ове ропске таме;
А старији нек вас воде
Где гинути ваља за ме:
Књига, то је луча твоја,
Србадијо, надо моја!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: