Војни рок и универзитет

Пише: Слободан Владушић

Обавезно служење војног рока које се у последње време, као могућност, помиње у Србији, подсетило ме је на једног младића кога сам упознао у семинару за српску књижевност, на факултету на коме радим, након петооктобарских промена. Тај момак је, наиме, код нас служио „цивилни војни рок“, што ми је већ тада изгледало као тренирање ватерпола без пливања. Сада, после толико година, схватам да је појава тог „цивилног војника“ на Филозофском факултету, требало да ме подсети да се, и поред очигледних разлика, војска и универзитет, ипак у нечему добро слажу: обе институције желе да обликују и васпитају човека.

Деведесетих година прошлог века, у време док сам студирао српску књижевност у Новом Саду, највећи број професора није размишљао о томе колико смо „оптерећени“, без обзира на санкције и грађански рат. О томе нисмо размишљали ни ми. Они који су, међу нама, волели књижевност, оптерећивали су се увек и више него што се од њих тражило, али им то није представљало муку, већ напротив, задовољство. Била су то херојска времена на факултету, јер је начин организације студија, и од нас и од професора тражио да будемо на висини српске књижевности, и у време када српском народу, није баш ишло најбоље.

Жалопојке о оптерећености студената почеле су са болоњезе реформом високог образовања. Дуго времена сам мислио да мантра о беспомоћним студентима чије мозгове притискају нехумано дебеле књиге злих, српских писаца, постоји само зато да би се оправдала понижења попут пребројавања страница које студенти могу да прочитају (а да се не „преоптерете“), те програмског смањивања количине знања која се од њих тражила на испитима. Међутим, после сам схватио да су будалаштине о „оптерећености“ имале још једну, подмуклију функцију. Уместо да настави да студенте подстиче на херојство знања по сваку цену, универзитет је полако почео да их охрабрује да себе представљају као људе који не могу да поднесу психолошки притисак „оптерећења“ и којима због тога треба помоћи (то јест, пустити их да положе испит, зато што су се „блокирали“ од „претеране“ количине знања коју треба да усвоје).

Није тешко наслутити како ће се ова прича наставити у блиској будућности: они професори који наставе да вреднују пре свега, знање студената, ускоро ће бити оптужени за њихову психолошку тортуру.

Привилегије за слабост

У блиској будућности можемо очекивати преображај универзитета у Србији: од места у коме је кључна ствар колико студенти знају, универзитет ће постати место у коме је најважније како се студенти осећају. Већ сада постоје професори који су склони да своје студенте само хвале, без обзира на реалну вредност онога што су они написали или казали. Зато критеријум оцењивања све више опада, а да не постоји никаква званична директива којом се то наређује. Уместо тога, ствара се атмосфера у којој расположење студента постаје важније од његовог знања.

На унапред добијене похвале, студенти реагују на два начина. Најбољи схватају да им универзитет шаље јасну поруку да нема потребе за радом и усавршавањем изнад ионако сниженог просека: заиста је свеједно колико студенти знају, јер ће свакако бити похваљени и оценом и речима. Лошији студенти, очарани похвалама, лако ће поверовати да и поред очигледног незнања, и они заслужују све оно што заслужују и студенти који су од њих бољи.

Некадашња хијерархија знања, коју су признавали и професори (оценама, које су давали студентима) али и студенти, сада је, просто речено, укинута. Сви мисле да им припада све, а највише то мисле они који признају своју беспомоћност, јер није више знање оно што се вреднује, него бол коју студенти трпе.

И заиста, у последње време, све чешће ми се на испитима појављују студенти који уместо одговора на питање, почињу да ми причају како имају трему и како им је тешко. Тога је наравно, било одувек, али данас ти студенти интуитивно осећају да универзитет више од њих не тражи да превладају психолошки притисак коме су изложени, већ супротно, да том притиску подлегну. У замену за властиту капитулацију – признање да им је тешко, да су „блокирали“ и слично – они очекују да буду награђени позитивном оценом, која више нема никакве везе са оним што заиста знају, већ са оним како се осећају.

Тако долазимо до друге битне карактеристике будућег универзитета: он полако постаје установа која учи људи да признају своју беспомоћност пред психолошким притисцима. Све постаје стрес, све изазива трауму, а када признате да сте под стресом и да имате трауму, ви тиме тражите да се неко према вама понаша сходно вашем психофизичком стању. Другим речима, тражите привилегије за слабост. Траума и стрес у том случају постају компоненте идентитета, а не више аномалије које треба превладати. Студенту под стресом треба изаћи у сусрет, треба му помоћи да савлада стрес, треба га одвојити од извора стреса. Само оцењивање знања тада престаје да буде кључна ствар – ко уопште, може да буде толико бездушан да од човека који пати, тражи исто онолико, колико и од човека који не пати? Најважније јесте да студент који се осећа лоше, почне поново да се осећа добро: оцена постаје лек, а не мерило знања.

Шта је исход оваквог преображаја универзитета који је управо у току? Као што смо видели, универзитет ће у скорој будућности обликовати особе које ће бити склоне да признају своју беспомоћност пред притиском; истовремено, њихово знање ће бити сужено, а у најбољем случају само функционално. Биће то људи који неће моћи никога да воде, већ ће тражити некога да води њих; биће то људи који неће моћи да брину о другим људима, већ ће молити да неко брине о њима. Укратко, биће то пацификовани људи, одвојени од знања, што значи од света, сународника и ближњих, а усмерени само ка себи самима и свом трошном, психофизичком стању, као замени за било какав колективни идентитет.

Васпитно средство

На овом месту долазимо до војног рока, односно до војске као васпитне институције. Док универзитет све више подстиче људе да се предају притиску (стресу, трауми) војска притисак третира потпуно другачије. Да би војска била оперативна, она мора да образује своје припаднике да у ситуацији када је притисак најјачи (а то није испитни рок, него рат) буду довољно јаки и чврсти да том притиску не подлегну, већ да га савладају и превладају. Јасно је и због чега је то тако: ако тај притисак не превлада, војску чека пораз, а народ који она брани – нестанак.

Обавезни војни рок тада постаје васпитно средство које људе учи да превладају притисак, како би сачували оперативност у свету и како би били у стању да сачувају ближње, а то су људи до њих, у рову, и народ иза њих. Војни рок, дакле, обавезује човека на храброст, а храброст је, ако се слажемо са Аленом Бађуом, способност човека да издржи немогуће.

Храброст се потврђује у рату, па се врло често види као искључиво војничка врлина. Али, „употребна вредност“ храбрости није ограничена само на рат. Милош Црњански је у свом тексту „Оклеветани рат“ из 1934. године, добро приметио да „никаква државна организација, па ни партијска не вреди ништа без војничких врлина“. Другим речима, оно што народ и државну организацију разликује од масе и територије насељене затеченим становништвом, јесте способност народа да у једном тренутку покаже колективну храброст, прецизније речено, способност државе да ту храброст подели, као оружје, свом народу и тако га припреми за стање појачаног психолошког и егзистенцијалног притиска.

Читав дијапазон језичких формулација попут „добровољних давалаца туђе крви“, „лажних патриота“ и „ратнохушкача“, које се данас промовишу у Србији, треба да створи илузију да се рат бира, а не догађа, односно да прикрије чињеницу да смо данас већ у рату, и да се тај рат одиграва у нашој свести.

Однос према притиску

Наиме, концепт човека који се предаје пред најслабијим психолошким притиском, није нам пао са неба. То је део једног ширег плана пацификације становништва – у Србији, али и у добром делу света – како би олигархија Мегалополиса могла да преуреди свет по својој жељи, без отпора оних за које у том новом свету неће бити места или ће то место бити скучено као самица у затвору. Зато никога не би требало да изненади чињеница, да у Србији тренутно нема обавезног војног рока, а да се у свету појављују књиге у којима се изразито негативно вреднују херојство, херојски чин и херојске фигуре. То је зато што херојство јесте чин деловања у свету, али не за себе, и свој лични интерес, већ у име заједнице ближњих. Разуме се, ако се идеја храбрости као одолевања психолошком притиску укине, онда је јасно да ће заједно са том идејом нестати и народи, а замениће их логораши и капои из њихових редова, које ће сами бирати, како би имали осећај непомућене „слободе“.

На крају крајева, однос према притиску јесте филозофско, а не психолошко питање; неко може да се запита зашто би се трудио да превлада притисак, уместо да му се једноставно препусти, призна свој пораз, и затражи неку милостињу као награду за капитулацију. Одговор на ово питање може бити животна прича Новака Ђоковића као и питање које нам она поставља: да ли је Ђоковић био један од оних који се борио против притиска или спада у групу оних, који се том притиску предао? Мислим да се одговор подразумева и тај одговор је вододелница која дели људе на две групе: први су они који се боре против притиска, како би још увек задржали право и способност да учине нешто у свету, а други су они који капитулирају и који, будући да су се предали, морају да се понижавају како би сачували свој голи живот.

Један од облика таквог свакодневног понижавања јесу и оних орвеловских „два минута мржње“ у којима понижени морају да што гласније покажу колико мрзе оне који психолошком притиску и даље одолевају, али исто тако и колико воле оне који их притискају без милости.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: