Војник у вријеме НАТО бомбардовања на КиМ: Болест ми дошла са уранијумом

У рату на Космету, живот су ми спасли Бог и мајор Рајко Балтић. Пре две године, извукла ме је докторка Катарина Марковић. У последњем тренутку отишао сам код лекара, схвативши да се „гасим“. У Градској болници у Београду за мене се заузела ова добра жена и водила од лабораторије до скенера и операционе сале. Када је дошао хистопатолошки налаз са дијагнозом Нeхочкинсов лимфом, преписала ми је, на рачун „социјалног“, најскупље лекове, који ме држе у животу.

Овако прича Дејан Марковић, некадашњи војник по уговору из 55. батаљона Војне полиције, који је ратовао на Косову и Метохији 1999. године. Као разводник, Марковић је био у јединици наше војске која је италијанским припадницима Кфор „предавала“ сектор Метохије у близини Дечана. Тај део наше земље највише је гађан пројектилима са осиромашеним уранијумом из НАТО авиона А-10.

На недавно одржаном семинару у Нишу, где се говорило о последицама осиромашеног уранијума, закључено је да Србија треба да тужи земље које су бомбардовале СРЈ 1999. године. На скупу су представљени и докази из Италије и саопштено је да је званични Рим обештетио 22 своја војника за које је установљено да су оболели због службовања на КиМ.

Марковићу ових дана у Министарству одбране треба да „повежу“ стаж – пет година службе и две због бенифиција, да би са тих седам година добио какву-такву пензију. Због инвалидске болести, држава му месечно даје 14.000. И он ће, каже, тужити НАТО, мада, како истиче, у овом „животном кругу“ тренутно има преча посла.

Затичемо га у кући у Гробљанској 24, у Врчину. А кућа мала, три просторије без купатила и тоалета. Направљена је 1964. Споља ред цигле, док су унутрашњи зидови малтерисани блатом. Ту живе Дејан, његова мајка Нада и син Лука. До првог снега остаће сигурно, али ако буде обилних падавина, греде на крову тешко да ће издржати.

Син Лука је уписао први разред Грађевинске школе. Али, ако у Београду не наиђе на разредну какву је имао у Врчину, која ће му набављати књиге, тешко да ће сам моћи да их купи.

Мајка Нада признаје да од болести сина „само пада“. Ако од својих 13.000 динара пензије „узме“ дрва за грејање, неће имати за органски мед од кога свом Дејану справља мелеме.

То су, вероватно, та „паметнија посла“ која Дејан треба да реши пре него се запути код адвоката да се тужи са НАТО.

Није мени нико крив што сам се разболео, нити што сам се лоше оженио, и никог не кривим што ми је отац био боем па ми много није оставио – почиње исповест Марковић. – Војска ми се учинила као добро решење, па сам 1994. ступио у професионалну службу. Највише се поносим што сам био на Косову, и то у јединици мајора Балтића. Да смо ми ишта одлучивали, борили бисмо се до задњег.

Усуд је разводнику Марковићу стигао на крилима авиона А-10. Негде у априлу код Бролића и Горњих Стреоца, испред Радоњичког језера, надлетао их је и тукао постављене макете муницијом од осиромашеног уранијума. Макете су уништене на лицу места, а шта је данас са око 150 другова из Дејанове јединице, он то не зна.

– Отишао сам из војске у јесен 1999. Тешко ми је пало све то на КиМ. Изгубио сам контакт са класићима. Бога молим да су живи и здрави и са више среће него ја – говори разводник.

До пре две године, док, како каже, није почео да отиче, Марковић је радио у фирми у Врчину. Каже, баш пре новинара „Новости“, био му је у гостима бивши пословођа… Дејан тврди и да га је од од животног краја спасла докторка Катарина, хематолог, којој се све код њега „учинило сумњивим“, мада су и скенер и крвна слика и којешта друго – били добри.

Кад идем на контролу, докторки однесем чоколаду, а мајка стално пали свећу, ту испод иконе – показује војник на Светог Николу, једину слику на зидовима.

Мајка Нада је у том тренутку хтела да „објасни“ своју тешку муку. У првој реченици стигле су је сузе. Пробала је да им побегне бришући дрвену полицу испод иконе, па да настави, али Дејан је командовао: „Ајмо напоље, испод ораха…“

Италијани остали у чуду

Мој 55. батаљон Војне полиције је чекао италијанску колону да се појави код Дечана, па одатле да отпратимо наше тенкове у повлачењу – сећа се Марковић. – Кад су пришли, видимо они престрашени, само се осврћу. А тек када су уочили како наша техника силази са брда и постројава се на ливади,пола их је скинуло шлемове у чуду. Шта су ови гађали, питали су на разним језицима.

А онда, према Марковићевој причи, умало тежак инцидент. Италијански наредник извадио је однекуд флашу вискија и бокс цигарета, да их мења за нашу заставу. Срећом, наши официри су били близу и чули репетирање оружја па није пала крв.

– Да се нешто десило, тада ми не би било жао, а данас бих се кајао – завршава разводник.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: