Војска, морал и духовност; Славољуб Марковић, Маринко Лугоња и Миајло Бацковић у „Српском св(иј)ету“

„Како је било организовати одбрану? Доста тешко. Многи су се правили да то није ништа страшно, и да је некако нормално. Ми смо годину дана пре тога ишли на посао са оружјем, бринули о безбедности породица, било је и инцидената. Народ је дошао у касарну у Петрињу, кад се осетио угроженим. Тражили су да уђу у резервни састав, да задуже оружје, да бране своја огњишта, град, своје село. Увиђали су опасност. Многи и нису, као што рекох. Ми официри смо били усресређени на одбрану касарне, безбедност јединице, на контролу и безбедност објетката, а и на демонстрацију силе тамо где су се формирале неке страначке војске и групе које су на терену радиле. Војска је то знала. Они који су били задојени тим антисрпством, они су брзо отишли, да се прикључе свом јату, али су многи и остали с нама и до краја (до краја 1992. када се ЈНА повукла из Хрватске) делили добро и зло: Хрвати, Словенци, Македонци, Босанци… Верни својој заклетви, верни војсци, осећали су се сигурни. Извор морала је био ослонац једних на друге. Били смо ослонац једни другима, да се међусобно штитимо. Извориште морала нисте могли да тражите у некој традицији. То је још увек била ЈНА“, у емисији „Српски св(иј)ет“ говори Славољуб Марковић, пуковник војне јединице ЈНА у Петрињи у пензији.

Он даље говори о односу ЈНА која је била добро обучена према дешавањима у којима нијесу могли да се снађу:

„Војска није била спремна на такав рат. Ми нисмо могли да формулишемо ко је непријатељ. Војник мора да зна да му је непријатељ неко, да би се борио против њега. Војници су тражили да знају непријатеља, збуњено говорили да не  може да им буде непријатељ неко само док су у касарни, а кад скину униформу и оду кући да им више није непријатељ. Са историјске дистанце можемо рећи да они који су доносили одлуке, нису се добро снашли, а они на нижим положајима су реаговали срцем. Припадници војске су часно радили свој посао, а политичари нису“.

Гост у студију, поред пуковника, био је и Маринко Лугоња, такође бивши официр из Задра, данас се бави продуцентским послом кроз који његује ратна сјећања, али и укупну историју српског народа, посебно из ваљевског краја:

„Цео морал и племенитост почива на човеку, а не на систему, систем није имао снаге да задржи идеологију и заједнички циљ. Били смо обучени за сваку акцију, али је постојала та морална дилема. Нико није давао одговор на новопостављене теме. Одговори су лебдели у ваздуху“.

Он подсјећа на мултиетичност српске војске и друштва пред Први светски рат кроз имена: Мустафа Голубовић, Павле Јуришић Штурм, Ђорђе Вајферт и ту жељу многих Чеха, Словака, Пољака и других да буду са Србијом, која је била симбол слободе. То је касније баштинила и Југославија, како каже Марко Лугоња:

„Оно што је подметнуто Србима је да је предуслов новог света несрећа народа до нас, а ми смо били исти народ. Чињеница да једна република жели да се отцепи је све довела у питање. Кад видите да има дилему официр, ви више немате команданта. Неповерење је већ пад морала, и заједничког циља. Први снајперисти који су били у нашем окружењу (у Задру) су били Срби. Они су по задатку радили свој посао. У том периоду су и људи и војска били погубљени. Врло апсурдне ситуације. Они који су били задужени за морал су затајили. Све се свело на традицију, културу, духовно наслеђе и лични доживљај шта треба да уради један војник“.

Како каже, било је много апсурдних ситуацјија гдје је војска још увијек мултинационална, а паравојне јединице националне. Гости водитеља Веље Чупића су поменули примјер мајора Тепића као тај примјер индивидуалног чина једног војника.

Славољуб Марковић, пензионисани потпуковник, који је био и новинар својевремено је у програму уживо на Националној ИН4С телевизији говорио о преокретима у личном и животу војске на духовном плану:

„Ви у то време нисте могли наћи литературу о духовности. То је касније дошло.  Те вредности које сам ја откривао, то је било нешто сасвим ново. Ми смо се бусали у груди као хероји, али духовност нисмо познавали. Нико није ишао у цркву, нисмо живели те вредности, али се то полако будило. Свештенство је јако лепо учествовало касније у одбрани, и били су ту за духовне потребе војника. Као што има потребу за војним потребама, он има и духовне потребе. После 1999. је дошло до интезивнијег  буђења духовног живота, тако да данас Војска Србије има војне свештенике у својим редовима и молитвене поросторе у оквиру касарни. Био је тај пут трновит и тежак, а духовност је увек била за српског војника темељ морала. Ако је темељен његов морал на томе, он је увек знао за шта се бори и знао је да поднесе жртву. Владика Николај је вредео колико и Трећа српска армија“.

Миајло Бацковић

Укључењем преко видеа у студију се појавио и свештеник из Црне Горе, Миајло Бацковић, бивши војник 63. падобранске: „Богословија ме припремила некако за војску на најбољи начин. Ми смо овдје у ЦГ порасли на гуслама и слави коју сам упознао још у Јужној Африци, дје сам рођен. Слушао сам о попу Милу Јововићу.

„Полицајци и медији  су се питали како то може бити свештеник у војничком духу. Рекао сам им да су наши свештеници војници Христови и вође народне, то су били кроз истприју, не постоји свештеник који се није борио за правду, истину и морал. Потпуно је било нормално бити свештеник и војник. Ако ништа, надам се да ће војска ЦГ по НАТО стандардима увести војно свештенство које је значајно и за саму институцију војске. Црква је увијек против рата, и осуђује сваки злочин. Црква је за одбрану истине, светиње и морала, у том случају нећемо бјежати од оружја.

Окрећу нас саме против себе, желе да буде црква нешто из прошлих времена, продукт неке мртве цивилизације, па су неки користили термин „постхришћанство“. Али ми знамо шта нам је чинити, ми морамо да бранимо образ Божији. Данас је војник један прост службеник без достојанства. Сви знамо да су у војску долазили неспремни људи за оно што их чека, а служење је донијело искуство у ком је научио да брине сам о себи, ид а је онај ко је поред тебе онај друг за који дајеш и живот. Углавном се сервира да је војска губљење времена.“

У другом дијелу емисије занимљиве историјске приче о моралу, части  која се огледала и у односу не смао према заклетви, већ и кроз однос према заробљенику, заробљенику, дјетету и женама у рату. И закључак да Срби имају утемељење у универзалним вредностима.

На крају је Славољуб Марковић ентузијастично изјавио да је његовање сјећања све боље и најавио да ће црква додијелити Орден Св. Саве херојској бригади  63. падобранске на Лазареву суботу ове године.

Текст припремила Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: