“Војвода Мицко Поречанин“ – мало позната драма сликарке Надежде Петровић

Непознати рукопис Надежде Петровић први пут објавила Библиотека града Београда. Текст драме остао је у заоставштини породице Петровић, а затим је доспео у документацију историчара уметности Катарине Амброзић, врсног стручњака за Надеждино сликарство.

Дo тада позната само у најужим круговима, драма “Војвода Мицко Поречанин” сликарке Надежде Петровић, након сто година од настанка, објављена је у издању Библиотеке града Београда 2005. године.

Катарина Амброзић, неуморни истраживач личности и дела велике српске сликарке, нашла га је у њеној заоставштини, чуваној у породици, и о томе обавестила у својим чланцима и књигама. Она је поуздано утврдила његову генезу, повезала га са околностима живота, политичким идејама и општим приликама, односно са ангажовањем Надежде Петровић на помоћи македонским устаницима и пострадалом народу после Илиндена (1903).

Драма је настала пред крај турске власти у Македонији, око 1903. године, као последица снажне импресије, када је Надежда са Колом српских сестара путовала по Македонији, носећи донације и пружајући помоћ српским војницима. Сликарка се на том путу разболела и остала у Македонији на лечењу око два месеца, када је драма и написана.

Приређивач рукописа проф. др Душан Иванић рекао је да је драма плод непосредног сусрета са народом из околине Кичева и да се у њој препознаје дубока импресија ауторке о страдањима Срба.

Он је драму дефинисао као причу о злочину, побуни, освети, која на крају велича пијемонтску улогу Србије, а доживљава је као занимљиву и драгоцену допуну литературе о комитским борбама у Македонији и околним земљама, иако је главна тема судбина српске жене у доба ропства под Турцима.

Војвода Мицко Поречанин је вођа устанка против Турака и чувена историјска личност, па није случајно изабран као носилац драме. Познати су детаљи његове трагичне судбине. Провео је 20 година у затвору у Битољу, одакле је ослобођен посредством српске дипломатије. Убијен је у једној заседи на путу ка свом селу. Његова породица је такође убијена са још око 200 мештана, приликом једног бугарског упада у село. Саосећање према патњама српског и македонског народа, натерала је сликарку да се посвети књижевном раду, можда у немогућности да сликама изрази своја осећања – истакао је професор др Душан Иванић.

Ова драмска прича обрађује историју српског народа преко појединачних судбина малих људи. Уклапа се у скоро потиснуту литературу о комитским борбама у Македонији. С једне стране приповеда о бројним злочинима и страдању Македонаца под Турцима, а са друге о пијемонтској улози Србије почетком 20. века. Централна тема приче посвећена је жени, њеној судбини и страдању за време сурових борби. Говори о жени која је отета и приморана на супружинство са једним арнаутом. Драма подсећа на старије драмске приче, за разлику од којих има срећан завршетак, објашњава Иванић и додаје:
– Познато је да је сликарка писала уметничке критике и путописе, а ово је за сада једина пронађена драма, чији је највећи значај у разоткривању уметничке личности српске сликарке.

Биографија војводе Поречког

Мицко Крстић (1855 – 1909.), познат као Мицко Поречки је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српску традицију. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца. Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.

Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а над Србима, Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО-а Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.

Приредила: Сања Бајић

(Извори: bgb.rs, novosti.rs, rasen.rs)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: