Волео сам та јутра

Пише: Михаило Меденица

Да ми је ко рекао да ћу жалити за фрижидером, а ево жалим…

Јавили су ми пред крај ноћне смене да је цркао.

Као да је ко из фамилије, не дај Боже, у освит…

Али није то био тек фрижидер, “Ободин” је то, господин.

Старац.

Дивни, мали, времешни старац.

Памтим га кад сам био нижи од њега.

Ја дете, он и тада старац.

Није то тек фрижидер, рекох.

Био је у стану кад смо дошли у Београд.

Прадавне `80. године, оног века и оног миленијума.

Гарсоњера на седмом спрату новобеоградског солитера.

Дневни собичак, купатило и кухиња таман за њега, сточић, један горњи и један доњи кухињски елемент, и онај пластични, црвени лустер, тада су такви били модерни, ваљда?

Дневна соба је хармоником вратима била одељена од кухиње.

Никад та проклета “хармоника” није “засвирала” како ваља.

Вазда је запињала и развлачила се негде до пола, и то ако се помучиш, но…

С двоседа у дневној соби сам гледао право на фрижидер.

Волео сам та јутра.

На њему би мајка оставила тањир с доручком и неки динар испод тањира средом и петком.

За Микијев и Политикин забавник.

Изнад “старца”, на квачици горњег куњиског елемнета, висио је транзистор.

Онај мали, џепни (ваљда се тако звао). Отац би га јутром окачио и пустио вести.

Вести сам мрзео, још онако сањив, али сам волео “Београде- добро јутро” и тај глас какав су имали све старије комшије из солитера.

За сваког сам мислио да је баш он Душко Радовић…

Елем, отац је седео у кухињи, с десне стране, није могао да види како будан ћутим и зурим с јастука.

Волео сам та јутра.

Тати би вазда искипела кафа, станчићем се ширио тај мирис горевине, глас дивног, промуклог добројутраша, и мирис ималина.

Колико је само оних металних кутијица, четки и крпа имао отац, пуне две кесе.

Нико није знао да очисти ципеле као он.

Никада није изашао прљавих ципела. Никад!

И никад без чешља и марамице у унутрашњем џепу сакоа.

Дуго би чисти ципеле, испијао кафу и палио цигарету на цигарету.

Онај “ЛД”, мека бела кутија са плавим знаком питања.

Позвао би ме с времена на време да чује јесам ли се пробуди, ја бих се гласнуо и наставио да зевам у фрижидер над којим се клатио транзистор…

Чекао сам паузу између емисија, њу сам највише волео, пуштали су неку дивну мелодију на клавиру…

“За Аделину”, тек сам годинама касније сазнао како се зове.

Зимско новобеоградско јутро, ја “још само пет минута” у кревету, “Ободин” ме гледа и ћути, јатакује, и чува ми онај новац за стрип. Доручак сам мрзео!

Добри мој старац.

Отац је дуго чистио ципеле, одело је увек висило на дрвеном офингеру окаченом на кваку од врата, кравата паћљиво пребачена преко наслоњача фотеље.

Једине у том дневном собичку.

Два двоседа, фотеља и дугуљасти сточић између њих, као какав судија, да се не потуку, ваљда?

Све би се то навече размакло да се развуку двоседи, па јутром наново враћај на старо.

Нема везе, било је дивно.

Волео сам та транзисторка јутра, вир рапавог гласа, ималина, покипеле кафе, цигарета и очеве колоњске воде.

Оне из стаклене “јелкице”…

Центар тог дивног света био је фрижидер.

Добри старац. “Ободин”.

Ћутао је да сам будан и да ленчарим у кревету.

Ко зна колико је пре нас већ био ту?

Власник стана нам га је продао.

Тетурао се “деда” од стана до стана.

Давно сам га прерастао.

Одавно на њему нема тањира с доручком, новца испод тањира, транзистора над њим, оног “Добро јутро” гласа, мајке, оца…

Нема више ни њега.

Уморила се добра старина.

Заћутао у кухињи пријатеља којима смо га дали док се не снађу.

“Шта да радимо с њим?”- питали су?

“Само га не бацајте! Склоните негде ако смета, само га не бацајте!”- нисам знао шта друго да одговорим у ово јутро?

Волео сам та јутра.

Ако га бацим- када ћу поново бити дете…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: