Вратићу се Хиландару, знам

Пише: Михаило Меденица

Сви су поспали. Хиландарско братство одавно, ваљда и остали, или тек ћуте, не знам, одавно не чујем шкрипу дрвених степеника из конака…

Верујући сам човек. Заправо, волим за себе да мислим тако, као и сваки лицемер који се крије иза Бога као најјачег ортака из краја.

Сатима већ нисам запалио цигарету – монаси су одавно забравили тешка, железна, заветна, манастирска врата, а иза њих, на гувну над портом је то парче „непричешћене“ земље за нас окађене дуванским „кандилима“…

„Помаже Бог! Одмараш душу, брате!“ Ваљда је тако, ништа нисам одговорио једва видљивој прилици у црном, у још црњој ноћи.

Монах на послушању, ваљда, опсена, приказање, не знам, нисам гледао за њим, а и како бих, ништа црње од светогорске ноћи. Ништа мирније и благовесније од ње. Још су ми ноздрве пуне мириса тамјана, волим тај мирис, смирује. У ствари, то је још једини мирис који могу да осетим – град, дуван и алкохол отупели су чула. Шака лекова за сан, шака лекова да се расаним…

Отац Герасим је наоко прек човек. Није заиста, наоко, кажем, када се насмеје и благослови, сва питомина монаха прокуља из њега и удари као талас о обалу. Пред зору исповеда, после бдења, пред литургију. Једва да у њему има метар и по висине, али има оне духовне ширине, несагледиве… Кажу да је у пређашњем животу био шериф, или полицајац у Америци?! Шта год да је био – тридесет година је отац Герасим – хиландарац, ништа пре тога не постоји.

Једва чује, односно, чује ако викнеш, а толико бих грехова да исповедим, сабрало се у мени за ових скоро 40 година: немира, гордости, лажи, неискреног покајања… А не бих да вичем на исповести, мада знам себе – наћи ћу разлог да не одем, не треба оваквима као ја много да слажу себе.

Однекуд издалека завијају шакали. Можда и није издалека, већ ветар разноси и бацака звукове како се њему прохте? Можда су сишли до порте, можда су далеко у шуми, горе према Есфигмену, зилотској богомољи, или ниже ка мору, нема ни до њега много.

Спава ми се, дан је био дуг, предуг за мој укус, а она сиња горопад немирна и бесна – љуљала је брод као колевку… Волим море, до груди евентуално! Као са девојком на првом састанку… Кажу да данима брод није пловио због таласа. Кажу да имамо среће што је јутрос море мирно па трајект може да исплови из Уранополиса, древне луке под пиргом која скоро читав миленијум стражари на обали, испраћајући и дочекујући барке поклоника.

Чемпрес је најлепше и најмирисније дрво. Овај лево, већи, далеко већи од сабрата, траје из дана Светога Саве.

Чудно је загрлити мирисно стабло, знајући да грлиш векове, сваки од њих мирише лепше од свакодневице коју човек мора вештачки да заслади, обоји, намирише… Не би ли је некако прихватио и прошао њом широм затворених очију.

Има још чемпреса. Пуна их је и мирисна Света гора, али овај, уз саму хиландарску цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице – храм је за себе.

Очи се тешко привикавају на мрак. Није то тек мрак, рекох, већ милост Божја, па ко веровао, ко не?! Знам како се осећам гледајући у црни строп и црни под, али не умем да опишем. И не знам како ме овај божански мир трпи уопште, јер знам да га нисам достојан. Можда је ово и прво искрено покајање најобичније фукаре која се ломи да запали цигарету… Можда се чемпресу у мраку и цркви у невидиму уморних очију исповедим пре него оцу Герасиму, оном малом Светогорцу ретких, а питких речи?

На врху језика још осећам укус железа порте коју сам целивао по доласку. Ухватио се за непца, не пушта. Није да смета, није да прија, опор је, али срећан сам што ишта осећам тим „ђавољим“ веслом спрженим дуваном, алкохолом, шакама лекова…

Сетих се галебова. Чудних и досадних птичурина што се наврзу на трајект како исплови. Обруше се у јатима, к’о камиказе на ходочасничке барке, па тек када приђу до саме шаке у којој држим комад хлеба, схватим колике су! У биртијашким песмама подраних рибара делују романтичније, далеко им лепа морска кућа, али где да одступим кад се онолика деца не плаше – скачу на ограду, вабе их да приђу, а ова мрцина већ преплашена од тетурања старог „пијанца“ по мору – још ми само ове беле немани фале.

Завидим монасима, а знам да ни за шта не бих мењао тих 50 нијанси сиве свога живота. Ма, којих 50, није то ни трећина сивила плитке воде по којој газим убеђен да разгоним бујицу, а она ни до чланака.

Верујући сам човек, понављам себи, јер лако је мени веровати кад ми се прохте и хоће, онако куповно, малтене. Бројанице и распеће носим као сувенир, али ваљда се рачуна и то кад признам, можда ми се пола и опрости, али опет ће остати превише за исповест на коју, сасвим сам сигуран, нећу отићи. Нисам је достојан, ето, нисам достојан ниједне стопе ове пресвете горе, ове хиландарске благодати, па опет – ту сам!
То је ваљда та промисао Божја, како кажу, не одриче се никога од нас и када се ми одрекнемо Њега?

Хладан заветни камен припрате цркве. Оне коју је подигао кнез Лазар, коју деценију пре Косовског боја. Не мора човек веровати, али не може порећи да је само овде, на овом чистом и мирисном месту најближе суштини што може бити!

На каменом зиду је грб чувеног цара, прстима вучем по контурама, запамтио сам за дана где је, имам неодољиву потребу да додирнем, да се разговорим с вековима…

Ту, који корак даље, уз чудотворну лозу изниклу из камена, из ћивота Светог Симеона Мироточивог, ту је бунар Светог Саве. Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију, а опет бих да се умијем и напијем те воде…

Подижући цркву на рушевинама старе, син Немањин и отац српства засадио је онај чемпрес и ископао овај бунар. Чемпрес рађа и мирише, бунар пун воде, лоза клонула, отежала, поштапа се, али рађа и она…

Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију и метална канта кад пљусне о воду, а тако бих опет захватио, као што сам уз благослов и за дана… Признаћу, али ако ко помене, пречућу, порећи ћу – пао сам на колена пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице.

Који сат раније, да! Много сати раније, ко ће га више знати, на Светој гори не постоји време. Заиста, не постоји, само сати хода од манастира до манастира и звук клепала за богослужење које траје откад је Хиландара! И тишина из олтара је литургија. И кад згасну свеће, горе пламенови воштаница. И када утихну кандила, звече прапорци и мирише тамјан одасвуд. Избија из сваке поре, себи сам миришеш на тамјан, свако ти „Помаже Бог“ мирише на тамјан, ови погани пушачки прсти миришу на тамјан…

Само ова поган од цигарете исто смрди, ал’ тако бих запалио једну, само да је порта одшкринута толико да помолим главу кроз њу! Ма, само да руку и уста протурим кроз забрављено свето железо, но…

Јесам, пао сам на колена, испрва у грчу, уз некакав урлик у глави који се премеће у бол па у урлик поново, а жиле на врату к’о сува дреновина – чинило ми се да кап крви не пуштају уз њих… Не знам колико сам клечао, сећам се гласова људи као кроз воду, тихих молитви, реда који је бивао све краћи, празне цркве потом, звона из манастирске трпезарије, имена моје Јане и Иве која непрестано понављам, имена покојне мајке, изнова и изнова…

Можда је све трајало неколико секунди, не знам, заиста не знам, можда сатима, не знам, нити марим, али ако се ко сети, прећутаћу, пречућу, порећи ћу најбоље што знам, а то знам понајбоље – живим на порицању…

Спава ми се, капци више нису тек тешки, већ неиздрживи! Као туђе да носим, позајмљене, два броја веће, па падају вукући главу за собом.

Чујем шкрипу дрвених басамака гостинског конака, вучем себе уз степенице, тако бих читаву ноћ провео загледан у мрак, прекратко остајем да бих преспавао ову ноћ, али не могу…

Бора је ’62. године први пут дошао у Хиландар. Онда када се могло, али је мало ко смео…

Еј, ’62, па то је више од пола века ходочашћа…

„Први пут као студент архитектуре, са чувеним професором Александром Дероком, пријатељем Пабла Пикаса, летачким херојем Првог светског рата, величином каквих данас нема…“ Преуморан сам да бих заспао. Лежим као клада у кревету до прозора, гледам кроз њега, у мрак, онај дивни, мирисни, певљиви, мислим на Бору, дивног старца с којим сам у причи провео део дана – „Јеванђеље по Бори“, паде ми на памет.

Пола века долази Хиландару. Седели смо код крста цара Душана. На камену где је сјахао с коња дошавши на Свету гору. Ту где су великог владара дочекали монаси и допратили га до светиње.

Долина чемпреса, да, тако се зове то благовесно место. Недалеко од маслине цара – још рађа.

Није ли то та божанска нит о којој су ми говорили старији ходочасници – све у Хиландару и око њега рађа вековима. Безмало миленијум цео, а на оној проклето малој тераси стана у мојим блоковима мушкатла не може да пребаци две године?! Није за поређење, али…

„Није тад било брода као данас. Заправо, јесте, али није сваки манастир имао своју луку, већ је то било кљусе које је пловило од Солуна до Цариграда са свраћањем у Дафне (данас последња лука на Светој гори), па одатле 30 километара пешке, или на мазги ако си те среће…“, говорио је тихо, разговетно, не зарезујући превише моју усхићеност човеком који Хиландар походи пола века.

Ништа спрам векова манастира, али читава историја у односу на све нас које галебови прате на „пијаном“ трајекту.

„Могло се увек, само ко је хтео! Никада ме нико питао није по повратку у Југу шта ћу у Хиландару! Док здравље служи, долазићу, ако Бог да…“, рекао ми је презиме, потрудио сам се да га заборавим, замолио ме је. Данас је ту као један од десетина мајстора који себе узидавају у нагореле зидине манастира.

Доле, ниже у јарузи, Добрица Ћосић је исписивао прве странице „Времена смрти“. Рецимо да су ми то шапнули чемпреси.

Они знају, они све знају…

Ваљда сам заспао, више не видим мрак, а очи су се таман привикле да не гледам кроз њега, већ у њега, суштинска разлика, верујте!

У светогорском мраку човек види оно што човек не види: Георгија Хеландариоса (по њему је манастир добио име), испосника на темељима скоро затрављене цркве, како отпоздравља Светом Сави. Види светог краља Милутина, Лазара, Обреновиће, Карађорђевиће, види пламен који је те 2004. разјапио чељуст над манастиром.

Ципуро је ракија коју сам попио у гостопримници, тек дошавши у манастир. Хиландарска „причест“. Чудесна ракија, опија из прве, али тек колико да растерети чула свега непотребног што ми с копна носимо собом на Свету гору. Спере човека у човеку. Као да неко скине с тебе мокар капут, џемпер, кошуљу, чарапе и поседне те крај огњишта.

Дете сам вињака, ал’ радо бих умро за кафанским столом уз флашу ципуре, на карираном столњаку, као у долини чемпреса…

Нисам се исповедио! Закаснио сам, или нисам желео да одем, желећи да закасним. Нисам ја достојан хиландарске исповести!

Хоћу ли се искупити пазарећи распећа и бројанице у манастирској продавници?! Волим да мислим да хоћу, баш као што за себе волим да мислим како сам искрено верујући човек…

Стојим у костурници. Мала и стара приземљуша уз монашко гробље под манастиром. Једно од најчудеснијих места. Тек нешто светлости пробија уз њу. Осветљава нешто лобања преминулих монаха, препуна их је костурница.

Четири године по упокојењу кости монаха се откопавају, а лобања излаже овде. Стојим међу њима, умрлим хиландарским братством. Неумрлом братијом…

Беле се, жуте и покоја црни. Кажу да су најсветлије оних који су живели животима праведника. Црне се оних који су путем Господњим можда ишли пречицама. Ко сам да судим и пресуђујем кад ни за исповест нисам имао храбрости.

Знам да би ми гавранови завидели на боји моје лобање! Можда је део искреног покајања и то што признајем себи колика сам фукара! Непрестано, наглас, готово да се тако представљам људима, чисто да знају с ким имају посла.

Дете сам вињака, цигарета, гордости, завида, па опет, Хиландар ме трпи! Због тога ми и јесмо ништа наспрам њега! Због тога он и јесте ту због нас! Због тога никада не смемо заборавити значај ове светиње над светињама!

Није чудно, није ни непријатно стајати међу лобањама. Не подсећају на смрт, напротив, више на живот. Суштински, непатворени.

Живот је и та ’91. када је Слободан Милошевић без благослова дошао у Хиландар. Слетео, у ствари! Хеликоптером, малтене до пред порту.
Десант на Хиландар…

На месту где је слетео данас је конак за госте. Некада је била башта, најплоднија, кажу. Од те године ништа више није родило на њој, затравила је, закоровила, спарушила се и сасушила земља.

Опет, није моје да судим нити пресуђујем, не чине то ни ови, много позванији од мене.

Таман имам времена за цигарету, у оној пушачкој „лелејској гори“ Свете горе. Још који дим на брзину, пред благослов игумана. Ретка привилегија, али још само који дим…

Отац Методије је млад и речит човек. Благог, баш благог погледа и таквог лица. Свиђа ми се с каквим миром повремено прекине беседу и прође руком кроз браду, увијајући је у шпиц на крају.

Чачанин родом, некадашњи кошаркаш „Борца“.

„У Хиландару нема гостију, овде смо сви домаћини, овде сте и ви домаћини, јер Хиландар је место саборности и духовности Срба! Он је света прошлост коју морамо сачувати за светлу будућност, браћо“, вели, наздрављајући нам ораховачом, пред пут.

„Обнављајући Хиландар, обнављамо себе! Подижући га из пепела, себе подижемо за векова“, рекох, млад и тако лековито смирен човек, баш као и сваки калуђер овде.

Ја сам тек туриста у потрази за траговима истинске духовности у себи, док њихове очи виде кроз светогорски мрак вековима у даљину…

Завидим им, али тешко да бих икада смогао снаге да безличност свога живота заменим миром њихових.

Ваљда неко мора живети и животом грешника, спокојан што се тамо далеко, у врлетној питомини Свете горе пре зоре братија моли и за њега.

Да ли посета Хиландару промени човека, као што кажу? Да!

Исти сам „игуман“ јада и пораза уз своју братију неисповеђених, али није ми проблем да то признам.

Можда сам се и исповедио – не исповедивши се!

Свестан сам колика је Хиландар светиња кад и оваквој фукари подари ноћ мириса чемпреса и мрак у којем по први пут прогледаш…

Дојављује ли неко овим белим морским неманима да сам на броду, па надлећу у јатима?!

Гледам за малом луком у ували Свете горе. Јованица. Све је даља и прозрачнија. Палим једну на другу – никад ми се није више пушило, а никад ми цигарета није била већи туђин него сад! Вратићу се Хиландару, знам! Где год тражио тако мирисну ноћ, неће је бити. Вратићу се, знам…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: