Време немоћи

Пише: Мишо Вујовић

Мало ћу вас онеспокојити, забринути и надасве замислити овим својим запажањима, а за две недеље борбе са овом подмуклом пошасти од мале температуре и чистих плућа у петак до велике упале плућа у уторак, борбе наших пријатеља са набављањем руске терапије, инфузија, турбуленција, рата са подсвешћу…савета и неге драгих нам Ђоковића, великог срца и сестринских суза Луцијиних, прве линије кума Лала, бриге наших оданих пријатеља и надасве молитава Оца Никодима, једног од највећих подвижника живих.

Душа окрепљује ум и дух, а они тело. Тело смо једино, кажу свети оци, добили на коришћење. На реверс од Бога и родитеља.

Хвала свима драги пријатељи на бризи и љубави и снази коју смо добили вашом енергијом. И на крају човек схвати оно што зна али не прихвата, нарочито ми из оделења за течну периодику и усмену књижевност да је жена најближи род. И ако није, сродиш се брзо.

Мада неки пропали професори за срце упозоравају да љубам у време короне може бити фатална. Не у оноликој мери колико су, он и они попут њега, фатални за српску медицину. Нарочито за ине којима је трансплатирао срце.

Сви који кажу да вирус не постоји нека око поднева обиђу једну од Ковид болница. У то време обично отпуштају – отписане. Дошли су ма ногама – лиферују их подземним ходницима у црним пластичним кесама.
Кћерка у два пластична замотуљка јецајући износи очеве личне ствари. Фаталан крај, једне од многих животних драма евидентираних кроз сурову и неумољиву статистику. Растућу, кажу. Крију , добацују. Мало ли је свакодневно на десетине мртвих. Уз уморне и посустају ће здравствене раднике, свеприсутна је неодговорност и конфузија. Систем још није колаборирао, мада би и то неки желели.

“ Ушао је на ногама радостан што је добио место у Драгиша Мишовић”, кроз плач замуцкује млада жене.
“Где се преузимају покојници”, пита средовечни господин коме доносе две кесе и фасциклу са потврдом о смрти.
“ Где могу да видим мајку”?, кроз сузе пита девојка.
“ Већ су је пребацили јутрос у мртвачницу”, љубазно ће сестра окована скафандером.

Истовремено млади пар доноси пакет са храном и гардаробом и оставља на малој клупици на уласку у Хитну помоћ. Одатле особље разноси по оделењима.

Не знам какакв је вирус? Вештачки или природни од летећих мајмуна или ћоравих мишева, црних скакаваца или белих мамба, само од њега људи масивно мру. Ко не верује нека провери. Одлази свет разних генерација, млади и стари. Путују и здрави и болесни.

Задах смрти је око нас. Осећа се. Све је више познатих. Народ је несвестан држава немоћна. Моћна је само болест која пролази и кроз најситнији рупу. Она узима данак попут шпанске грознице или тифуса. Неко прави бизнис.Кока кола је посустала Пфајзер маршира. Јахачи апокалипсе Бил Гејтс и Ђерђ Шорош прете. И моћни каубој Доналд Трамп је на ногама. Има војску и службе које они плаћају још пре Кенедија. Ли Харви Освалд је био миран јер није пуцао у јединог истинског демократског председника. Али ко је пуцао!? Да се никада не сазна побринуо се Џејмс Руби и убио Освалда.

Да ли су Кинези, дубока држава, неки занесени фанатици пустили ову пошаст вероватно никада нећемо сазнати. Главни научници из Вухана су мертви, а мртва уста не говоре. Све је у домену нагађања. И ток и узроци и лечење. Једино је лелек ближњих стваран. Чак се ни ова смрт не проверава. Она се само саопштава.

“ Од чега је умро деда?”, питају малог Цигу.
“ Од смрту?”, одговара самоуверено.

Увек су нас учили да разликујемо разлоге и узроке чак и у времену смрти. Плашим се само времена немоћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: